књиге које померају границе

Збирка песама Зрна соли -одломак

Саша Кузмановић Белов

ЗБИРКА ПЕСАМА ЗРНА СОЛИ

 

 

Странице  ове књиге посвећујем својој породици


''Нек немамо ништа до једно зрно соли, ал нек све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре то једно зрно нека нам буде све. Амин! ''

Цитат из филма ''Бој на Косову''

 

 

 

КАМЕНОЛОМ


БЕЗ ЉУБАВИ

 

Ако добијем моћ пророка пророчанство да испуним

И божанску снагу брда да измештам,

Дан у ноћ и ноћ у дан да променим,

Без љубави ја сам ништа.

Искра сатире у души ми гори

Радост је страна и у ноћи спава

Престајем да гледам и ако не желим.

Напрслина стени, најтежа је рана.

Бледо лице према небу дижем.

Ширим руке према творцу своме.

Превише је хладно, мрак свуд' око мене,

нико више не поклања снове.

Верујем да негде дубоко у мени

макар ситан делић што се зове љубав,

стражари и чека снова да се врати

да топлину опет промрзлини пружа.


 

ИЗГУБЉЕНА РЕАЛНОСТ

 

Ослабљени зраци нестају у тами

Огледалу одраз поклањам и бол,

Изборано лице уништене земље.

Осећам слабост, порушен је мост.

Ко сам и одакле, који ми је циљ?

Често кажу човек, а да ли сам то?

Да ли је довољно тако да се зовем

Да бих био биће које створи Бог.

Труо сам изнутра, споља се још држим.

У мени се боре два снажна порива,

И клица доброте и клица порока.

Жито усред ватре, род никад не да.

Ваздух, вода, ватра, враћају се земљи.

Изгубљена нада. Изгубљени Рај.

Благослов ми треба да савест умир.

Решење ми треба, одговор да дам.

Необичан покрет моја рука ствара.

Истрзани уздах подрхтава телом,

Да ли само разум људе изнад ставља,

Дал' постоје казне за  њихово дело?


 

ЗЛО

 

Стојим испред зарђалих врата,

Ковани врисак шкрипа ствара.

Желим да уђем, али не могу.

Друга страна, за мене је тајна.

''Да уђеш унутра треба ти кључ

Мрзи и убиј ближњега свога.

Ако у себи пронађеш зло

Иза врата твоја је соба!''

Ситна слова порука стара

крај врата стоји савет ми даје,

У таблу гледам, одговор тражим.

Да ли сам човек имам ли мане?

Јесам ли некада мрзео неког?

Јесам ли некоме нанео бол?

Безброј питања пролази умом

Одговори потврдни јер ја сам зло!

Ветар ми песак баца у очи

Спознајем сенке појаве мрачне

Препуне мржње, отровних срца

Који се некада људима зваше.

 

 

 

ИЗА СНА

ОСУДА

Осуђен сам на вечно ходање мрачним стазама, стазама којим су се мали и грешни кретали без сазнања, непросвећени.

Крећем се полако и безвољно, јер су мој пут утабали, многи који су корачали пре мене;

Тежак је пут суше, коју једна кап кише у мору песка не може да промени јер врелина растапа и у пепео претвара многе изворе који су текли.

Извора одавно све је мање а и оно мало што остаде тече загађеном, поквареном водом.

Отрова је много те досежу дубоко испод земљине коре и кваре све што је време од заборава сачувало.

 

СТАРОСТ

Киша уплакане душе неумитно спира трагове постојања.

Губе се трептаји успаљених ноћи и сјај звезда у косама Вила.

Дубоко у подсвести неизречених тајни, увиру потоци времена и стапају се са сузама жалосних врба.

Истрзани крик пауна и лепет крила давно заборављених птица отресају по мојој глави снег са врхова прастарих планина, док ми уплашени соко канџама урезује године у лице.


УЗАЛУДНОСТ

Шта је тај један шапат у мору суза које изродише јецаји душа наших?

Ништа, обичан трептај, блага реч која допире до оног коме је упућена, или на том путу замре и у ништавило се претвори.

Шта је тај један шапат у мору шаптача који спавају и сањају дане који су у неповрат отпловили реком од речи, барком заборава?

Шта је тај један шапат међу трептајем звезда које са небеског трона посматрају оне којима шаљу поруку?

Животни ставови губе се у ноћи ношени леденим ветром незнања и осуде.

 

МИРИС СМРТИ

Пуста су бојишта у зимске сутоне помешана са мирисима барута и крви.

Извајани ликови као комад глине у рукама детета, расути по ледини, ругају се животу.

Уморни ветар разноси јецаје столетних јаворова и нестаје у даљини.

Губи се смисао свега у шта су свети оци полагали животе и молбама надкриљивали небо.

Губи се смисао живота.

Полако нестаје Бог, у ког' све мање људи верује.


САТ

Мермерном тишином подрхтава јецај једног тупог сата.

Болан уздах носи бујицу река нестишаних суза.

Једног сата у сред мрака, крај рањеног срца.


ЈАЊИЧАР

Као дебели ћилим тишина прекрива празнину времена.

Усахле очи дечака покушавају да пронађу извор, изгубљено детињство, врело са ког је потекло.

Безбожна рука мачем од ватре пресеца везу између оног што јесте и оног што ће бити.

 

ПРОЛАЗНОСТ

Узавреле страсти ношене јаким ветром мешају се са бујицом минута безумне старости камена.

У даљини се чује одјек звонког и раздраганог дечијег смеха.

Све мање птица слеће на гране стабла орошеног смолом позне зиме чије се име губи у наличју зденца окованог ледом.


РАСТАНАК

Вечери када си одлазила, велико црквено звоно огласило се неколико пута лењо, стењући као облак натоварен кишом.

Бакарно небо видало је своје ране првим сумраком качећи још по неку залуталу птицу у лету.

Резак мирис зиме чежњиво је тражио пут до већ давно поклоњеног срца.

Сваки минут је значио растанак а сваки поглед још једно довиђења.

 

БЕГУНАЦ

Мали Хијавата искрадао се степеницама светлости из дебеле јеленске коже којом је био ушушкан.

Покушавао је да побегне од проблема који су га мучили, мука које су га притискале.

Јутарња роса умивала је његово дечачко лице.

Трчао је према хоризонту, док је његов уморан поглед пребацивао преко, можда и даље;

Тамо где се светлост и тама никада не налазе.

 

МОЗАИК

Кандило на зиду испраћа празнину леденог камена бојећи у ватру мрак његовог битка.

Сиве очи свеца гледају далеко, у таштине бић,а у корене душа.

Ноћ као страшан судија са мачем у руци открива тело човека који јецајући дозива једно име.

Мали паук на својој мрежи у углу собе бежи под налетима ситних зрна песка.

Тешко окно се под шкрипом отвара времену које иде и тишини која ступа.

 

ЉУБАВ

Јуче је кажу умрла. Можда и прекјуче, можда пре два столећа, можда и овог часа.

Можда једноставно умире сваки пут кад неко умре, кад неко пати.

Можда, и тако до краја времена, до прозирног океана душе и даље.

Венац смарагда, рубина, сафира, сатканих од жеља, чежње и снова сија у оку дечака.

Да ли васкрсава или представља још само једну варку тај осмех у углу усана, блага реч, пољубац?

Да ли је спремна да поново постоји или ће се притајити и сакрити у пукотину камена који је родила ватра?


НОЋАС

Као златни слап месечеве светлости ноћас ћу бити део твога сна.

Знам да ме нећеш очекивати.

Ноћас ћу упловити у твој сан као убарка у познату луку.

Заустави ветрове. Смири таласе.

Ноћас ћеш чути звекет калпака и витешког оружја.

Бићу оно што јесам, твој витез, принцезо моја.

Потрчаћеш према мени и бацићеш ми се у загрљај.

Ту ће бити крај јер те више нећу пустити да одеш.

Ноћас мирно спавај и слатко сањај, анђеле мој.

Ноћас, а сутра... Сутра је нови дан.


НАДА

Младо, невино тело пресавијено преко прозорског окна столетног замка, чека свог витеза да се врати из похода.

Поглед  пун топлине припијен је за небо док се гримизне усне мичу, склапајући молитву.

Паук полагано свој посао приводи крају док се његовим сребрним нитима поиграва хладан ветар.

Испијена рука старице руга се смрти срцем пуним љубави.

Поглед је и даље упрт у даљину док она пркосно жели да докаже времену и судбини да ће се он ипак једног дана вратити.

 

ЛАЖ

Окупана месечином и росом давно заборављене летње ноћи, чврсто му је обећала да ће се поново видети, да није крај.

Покушао је да поверује у лепо упаковану лаж боје расцвалог бадема, опорог укуса.

Рекао је '' MACTUB'', док му је плашт ноћи откривао још једну рану наивног срца.

 

ЧЕСМА

Пре стотину година  обукла је венчаницу саткану од мермера и удала се за земљу.

Изродила је многе љубави и бракове.

Обрадовала је уморне а слабима вратила снагу.

Својом песмом веселила је птице, ветровима давала ритам.

Све док једног дана венчаница није потамнела а речи престале да теку.

 

ПОГАЧА

Зрна соли осољавају наквашено брашно.

Рука прожета годинама урања у тесто док се ватра поиграва кором умрлих грана.

Минут тишине поприма боју дуката док ветар са друге стране завија занет својим лудилом.

 

СВИТАЊЕ

Врисак умируће ноћи као Пегаз пропињао се модрим облацима удишући последње трагове сивила.

У кавезу пожуде, окован и немоћан тражио је излаз, пут ка спасењу.

Пламени бичеви вечног божанства обмотавали су се око таме доносећи нови дан.

 

ЏЕЛАТУ

Задрхти ли ти некада рука нож док држиш?

Запита ли ти се проклета душа кода ће после свега, бездан или небо?

Да ли те икада уплаше дечије очи пуне страха и наде која умире са њима, светла које се гаси?

Нема су ти уста, очи усахле, јер човек ниси.

Оковано ти је леденом и обавијено скрамом паучине срце отровано. То и није срце, већ облутак који тупо одзвања унутар празне душе, унутар пустог кавеза од ребара и трулог меса.

Лако је ножу раздерати месо. Њему нико неће да суди.

Њега неће стићи проклетство, проклети човече.

Семе ти се затрло, родни праг опустео, колевком се змије легле.

Мислиш да имаш права узети живот, а да ниси кадар травку једну створити, влас, кап воде.

Не узимаш само живот, већ искру Божијег битка, његове снаге и величине, бисер из низа, делић универзума,...

И ниси јак, но слаб и јадан, љигав као слуз, прљав као блато.


Галерија


С. К. Белов

Саша Кузмановић Белов, прозаиста и поета, светлост дана угледао је давне 7484. године по старом рачунању времена, у старом граду Смедереву и у још старијој Србији.Захваљујући зодија -чком старословенском знаку врбе или општеприхваћеном зодијачком знаку рибе који је одређивао његове жи -вотне путање, као сањар, авантуриста и пустолов, одувек је неговао филозо- фски став према животу, знајући да је исти испуњен успонима и падовима. За- вршио је Факултет безбе- дности, Универзитета у Београду, на ком је и специјализирао.Стивен КингБожидар Дамјановић Бенедикт, Славомир Наста-сијевић, Иво Андрић, Бори-слав Пекић, само су неки од прослављених писа- ца који су имали утицаја  на његов стваралачки прозни рад. Аутор је романа Небе- ски бедеми и Тајна светог Саве, драме трочинке Ша- пат написане у лирској прози и збирке песама Зрна соли. Његова песма Презир, према одлуци стручног жи- рија штампана је 2017. у антологији посвећеној Бо- длеру-''Последњи цветови зла''.Роман Небески бедеми номинован је 2017. За Ни- нову награду за најбољи роман штампан у 2017. Тренутно ради на још три романа.  Ожењен је Аном, отац је Алексе, живи, ради и ствара у Београду.


Контакт

T: +381 60 0807 210

E:sasa.kuzmanovic112@gmail.com