књиге које померају границе

Небески бедеми-одломак

Свако тражење је тражење Бога, само су путеви различити.”

 

 

ПРОЛОГ

    

            Путниче намерниче, стaни!

            Погледај око себе и ослушни шапат ветрова и таласе прастаре реке која је ту од почетка. Погледај старе и вечне зидине вечног града, сазданог не од људи, не од Бога, већ од речи, која ће још дуго и после времена исијавати из сваког камена и опеке града; града који је настао на месту где се преко брзе воде Дунава већ вековима додирују питома равница Војводине и шумовити предели некада дивље Шумадије.

            Осети мирисе прошлих и будућих јесени, ношене поветарцем са виногорја прекривеног најквалитетнијим сортама грожђа. Нектар Богова потиче са овог поднебља.

            Осети мирис барута и укус крви. Не прекривај нос и уста! Не пузи! Не цвили! Устани!

            Да би истински волео овај град и разумео га, мораш са њим бити једно. Научи да са њим делиш добро и зло. Делови твога бића морају да буду подједнако слатки мириси, радост, чежња и светлост, као и опори мириси крви, зноја, дима, страх, очај и тама.

            Не плаши се. Упиј свим бићем мирисе и укусе славе и страдања овог града, да се никада не забораве. Града, који је много пута рушен, неколико пута чак и потпуно, али чији су Небески бедеми увек одолевали злу. Града, који је увек имао довољно снаге и воље, да се попут феникса уздигне и поново заблиста.

            Када у потпуности препустиш своју судбину у његове руке, чућеш глас са друге стране како те милује, опија и зове у своја недра, да за њега куцаш кроз простор и време.

 

 

1.

 

 

Зидине покајања

 

 

Село Смедерево,

будућа престоница Српске деспотовине,

22. коледар 6936. године

 

Од памтивека вуци кољу јагањце, а никад ни једно јагње није заклало вука, па ипак је у свету више јагањаца него вукова. Прва глад човекова јесте глад за истином. Друга глад наше душе јесте глад за правдом. Трећа глад душе наше јесте глад за чистотом.”

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха или на клеветнике своје. Али заборављамо, при том, да је гнев смртни грех и да, желећи друге да спасимо, себе губимо.”

Владика Николај Велимировић

 

БЕДЕМИ


     Унутар мале просторије, оивичене зидинама полумрачне сојенице, обасјане бледим пламеном ватре која је полагано нестајала у новом зимском праскозорју, водила се борба између два тела, која су се у дивљој игри пожуде и страсти утапала и постајала једно. 

     Покривени само покривачем, сачињеним од уштављене и фино обрађене овчје коже, њихова знојем орошена тела подавала су се једно другом у потпуности. Пурпурне усне отварале су пут њиховим језицима који су се уплитали и расплитали, а дахови спајали у једну душу.

     Његове грубе шаке крстариле су њеним телом, у жељи да буду на свим местима истовремено, милујући јој једре дојке. Његови прсти и језик смењивали су се наизменично у игри са њеним смеђим, укрућеним брадавицама, док је његова мушкост крчила себи пут дубоко у бит њених, соковима орошених, бутина. Неколико трзаја и полугласних уздаха прекинуло је чаролију, док jе Драгошево семе у Василисиној утроби стварало нови живот.

     „Драгоше! Време је!“, зачуо се Мрвушев глас споља.

     Нежно је пољубио Василису, голицајући је брадом по лицу. Обукао је одећу, обуо чизме преко вунених чарапа и огрнуо се бундом од овчје коже. Све то време, ушушкана у загрљају постеље, Василиса је гледала, благо се осмехујући, како мишићаво тело њеног драгог нестаје испод неколико наслага суге и сукна.

     „Видимо се на градилишту, господару Драгоше“, рече кроз кикот. „Не дозволи да те на градилишту Ирина исцеди у потпуности. Остави нешто и за мене.“

     „Не брини се, госпођо моја, за тебе ће ме увек бити довољно.“

    Набацио је још неколико цепаница на огњиште, упутивши јој осмех човека који је спознао животну бит и изашао напоље, затварајући за собом дрвена врата.

     „Помаже Бог, брате Мрвуше!“, прозбори мрзовољно Драгош.

     „Бог ти помогао и добро дао!“, потврди Мрвуш. „Вала ће нас и данас добро кошава издувати, враг јој матер проклету. Хајде да пожуримо, да се не бисмо предомислили. Дуго је до вечери.“

     Пробијајући се кроз снежне наносе и јак ветар, кретали су се безвољно ка градилишту, проклињући путем сваки њен камен и циглу, који су узидани у бедеме.

 

     Драгош Стублиновић и Василиса Оташевић већ неколико месеци делили су добро и зло овоземаљског живота, озваничени пред православном Црквом и Богом. У складу са наредбом у Христу Богу благоверног деспота Ђурђа, господина Србљем и поморјем зетском, да се на ушћу Језаве у Дунав сазида нова престоница, а сво радно-способно мушко становништво Смедерева узме у кулук, Драгош је кулучио од раног јутра до вечери, гледајући свакодневно ницање бедема од камена допреманог из некадашњег римског насеља „Mouns Aureus“. Такође је гледао и неправду српске властеле, а понајвише баштиничких војника[1] који су псовкама, вређањем, а понекад и бичевима нагонили на бржи рад исцрпеле и изнемогле раднике и кулучаре. 

     Огрубеле, изгребане, жуљевите и каменом исечене шаке српских сељака, ломиле су горку корицу хлебова од проса и кукуруза, које су њихове жене осољавале сузама и јецајима.

     Било је доба зимског суноврата[2], 22. коледар 6936. године[3]. Кошава ни тог зимског праскозорја, као ни претходних дана, није имала намеру да стане. Шибала је бездушно, наносећи по зидинама, озиданим белим каменим блоковима, велику количину још бељег сувог снега. Један део стајаће, професионалне војске пристигле из Крушевца био је стациониран у малом гарнизону у близини будуће српске престонице, као и невелика баштиничка војска локалног феуда Страхиње Мркчевића, који је управљао селом Смедеревом и околином.

     Ближила се прва година од отпочињања градње Смедеревске тврђаве, бедема између истока и запада, хришћанства и ислама.

     Деспотовина Србија била је језичак на ваги, који вага, али још увек не може да превагне ни лево, ни десно. Била је заробљена између неба и земље, са гомилом нерешивих проблема. Разједињена и подељена међу народом, једног хришћанског, и другог што се старој вери и боговима моли – православаца и старославаца, правоверних и родноверних[4], без сигурног пута и будућности.

     Народ је био разједињен, али и спреман да за своје недаће, сиромаштво, терор војске, кулук и глад окриви не деспота Ђурђа Бранковића, већ странкињу, Гркињу Ирину Кантакузен, сестру чувеног византијског војсковође, градитеља и конструктора нове престонице Томе Кантакузена, која је кроз врата Пакла ујахала у смедеревски крајолик, сејући страх, чемер, јед и јад.

     Навршило се годину дана како су сељаци и сиромаси кулучили, остављајући у зидове велелепне грађевине своје кости, зној и крв. Годину дана Србија је била без кокошијег јаја, која су се у малтер, међу цигле и камен мешала, док је српска нејач гладовала. Крвавих годину дана зулума домаћих хришћанских ритера који Деспотовину чувају, а народ бичем и челиком сатиру у жељи да зидине што пре никну и угледају своје бело лице у мутној дунавској води, што подно њих протиче, ко зна где, док је сузе удовица и гладне деце пошкрапају.

 

     „Господе Боже, Свевишњи, помилуј нас. Ти што гледаш нашу муку са небескога трона твојего, помилуј нас. Помилуј нас грешне, твојим крстом вођене. Молимо ти се, Гоподе, не допусти да ова хладна грађевина цигаља и камена, крст нашој милој деци постане. Сачувај нас Боже гнева и самовоље локалних господара и спаси... Спаси свјати и бесмертни Господи, јер суза нам понестаје, а и нас, као народа, све је мање. Кад пресвети Господе свако откине од ово мало меса на нама што нам оста, кад разабере муку нашу што скуписмо, ово мало зрна соли које нам даде да осолимо жито и дане на овом свету, шта ће остати? Чему се надамо, Пресвети, и куда стремимо? У смрт, ропство српско или турско, свеједно је. Мач је мач, па носио га Јахве, Христ или Алах, он сече једнако. Господе, сатри грешне и осионе, јер се они именом твојим у крви и несрећи воде, заборављајући шта је Бог, заборављајући ко је Бог; заборавивши Божије законе и шта је то љубав и самилост.“

 

     Седа глава смедеревског митрополита Атанасија, лица прекривеног годинама, клечала је пред олтаром мале придворске цркве, погледа упртог у лик Исуса Христа, који је избијао из мрачног зида, осветљен слабим пламеном воштаних свећа. Клечећи на каменом поду, чврсто је рукама на груди притискао икону Арханђела Гаврила, завршавајући молитву. 

     Одложио је икону и уз тежак уздах успео је да се исправи, док су му колена под годинама клецала и шкрипала.

     Обрисао је грубом шаком остатке суза са избораног лица, очекујући одговор, бар неки знак. Зидови су били неми, док је ледену тишину реметило само краткотрајно пуцкетање фитиља воштаница које су сагоревале. Погнутих леђа корачао је ка излазу. Још једном се окренуо ка олтару, прекрстио, а онда утонуо у игру ветра и снега новог дана који се рађао кроз мрачни отвор васионе, огрејан младим сунцем и умивен водама Дунава и Језаве.

 

ГРАДИЛИШТЕ

 

     Стигавши на градилиште, Драгош и Мрвуш су још из далека приметили пометњу која је тамо владала. Ноћ је однела још неколико живота ондашњих чувара градилишта, док је група кулучара под будним оком командира страже, најамника Алфонса Ругера, у пртене вреће скупљала њихове раскомадане делове тела.

     Прва помисао која је главама многих пролазила била је „Новак Вукобрат“, познат међу народом и као Старина Новак.

     Кулучари су се трудили да избегавају контакте са Новаком, плашећи га се. Неки од њих су веровали да је звероглед, тј. да има способност да гледа очима животиња и види ствари какве једно крштено чељаде није у стању да види. Било је и оних који су веровали да у телу старца спава демон који се ноћу, када је доба пуног месеца, буди и трчи шумом, будећи својим завијањем псоглаве[5], хранећи се, при том, случајним пролазницима.

     Обећао је старац Новак освету приликом одметања у хајдуке и одласка у шуму, али оваква врста освете превазилазила је све оквире нормалног.

     Убити неког у земљи где је Душанов законик све више прелазио у оквир имагинације, била је свакодневна појава, ништа другачија до убиства кокоши или брава, али на овај начин? Чак и они јачих стомака, избацивали су несварени садржај доручка из желуца на угажен и окрвављени снег.

     Командир страже Алфонсо Ругер, стискао је нервозно ледену јабуку троугластог врха свог дугачког челичног мача, који је са собом у Србију донео као најамник из Немачке. Мач типа „Sempah“ имао је на сечиву изгравираног вука, обележје немачке радионице из града Пасау.

     Његовим телом колала је кључала крв, вођена новим страхом који је условио брже откуцаје срца и повишење крвног притиска. Алфонсо није могао да заборави ванљудску снагу старца Новака, који га је приликом побуне зграбио једном руком за врат, збацио га са коња и попут малог детета бацио на велику гомилу камених плоча. Ноћима га је из сна будило старчево лице, као и пар његових црвених очију који задиру у душу.

     Алфонсо је неколико пута поред ватре имао прилику да чује приче старца Вушура о богатом фолклору и веровању Срба, старим божанствима, али и о демонском споју човека и вука, звери која обичним сечивом не може да се заустави. Није могао ни да претпостави да ће му се животни пут укрстити са једним од њих.

     Гледајући раскомадана трупла својих војника, разбацаних по и унутар грађевине, био је све сигурнији да то није дело обичних вукова, већ управо горостасних звери којима стари богови дају снагу, а које су ту међу њима и тешко могу да се препознају без преображаја.

     Новак Вукобрат, старац и кулучар, био је човек широких плећа, изузетно дугих седих бркова и седе косе која му је падала по плећима. Густе и спојене обрве, његовим оштрим цртама лица давале су помало застрашујућ изглед. Мало је људи залазило у део шуме где су у изолованој заједници, заклоњени од погледа осталих сељана, живели Новак и његова жена Вјекослава, син Гријак и снаха Јевдокија са децом. Једини стални пријатељи њиховог дома били су Балша, Вујчин, Ђураш, Мрђан, Рачета, Томаш и Храниша, који су се одметнули када и Новак, не могавши да трпе и гледају зулум домаћих силника.

     Сељаци су зазирали од Новака и његових укућана, који никада нису примили за њих „помодарску хришћанску веру“, већ су и даље наставили да поштују стару веру и богове.

     Молили су се под храстом Сварогу и Перуну, приносили боговима жртве у хлебу, кољиву[6], меду и вину. Поштовали су нову веру и оне који су се новом и страном Богу молили, што не значи да су ту веру и одобравали.

     Градилиште је релативно брзо очишћено, па је зидање могло да се настави. Ветар је мало ослабио, а било је изгледа да се из сивих облака појави сунце.

     „Виде ли ти ово, брате Драгоше? Нису ово чиста посла“, обрати му се Мрвуш са зебњом у гласу.

     „Вукови“, кратко одговори Драгош, додавши му велики камен који је зидар Антун постављао у припремљени малтер, размазан по доњем слоју зида.

     „За обичне вукове, шапе су мало повелике, к'о медвеђе. Види ове!“, показа на најамне војнике. „Усрали се к'о грлице, па чак и сам командир. Гласа не пушта од како дођосмо. Е, што ону кучку дођошку Ирину не развукоше ноћас, па да мирне душе одем кући и одморим ове своје израњављене руке“, рече Мрвуш, гледајући исечене дланове, прекривене прљавим завојима, направљеним од ланеног материјала.

     „А шта мислиш, да нису Новак и његови?“, настави да запиткује Мрвуш. „Прича се свашта, чујем, ал' к'о реко' не верујем. Свашта људи причају. Од човека свака будала очас може да направи и свеца и ђавола. А Новак, чудан је он. Ја га нешто баш нисам упознао. Некако ми беше гадан и страшан. Једва пар слова прозборисмо. Ал' ако јесте, вала нека. Треба са говнима тако.“

     Драгош је за све време Мрвушеве приче покушавао да се држи по страни. Добро је знао да га комшија и друг из детињства наводи да каже шта мисли и зна, али нити је знао, нити је био расположен за велике приче.

     „И, шта велиш?“, био је упоран Мрвуш.

     „Шта побогу, човече? Пусти ме! Што си досадан. Куд си навро?“, издера се Драгош.

     „Добро де, што се љутиш? Реко', твој стари је добар са Новаком, па можда зна шта више,  јел' човек или...“

     „Човек, а шта би био?“, рече већ љутито Драгош.

     „Доста приче, него ради!“, фијукну надзорников бич изнад њихових глава.

     Драгош и Мрвуш подигоше главе и угледаше изнад себе намрштено и одбојно лице Дубровчанина Винка, најамног баштиничког војника.

     „Стока би да прича, а деспот да им зида град. 'Ајде брже, да бич не пљусне!“

     Љутито се окренуо и удаљио према групи кулучара, која је у страху још увек гледала у правцу крвавих мрља у снегу.

     „Доста приче, идемо са послом, брже, брже!“

     „Е, доћиће и теби Новак главе. Нећеш се надисати овог ваздуха задуго“, рече љутито себи у браду Мрвуш.

     Градилиште је врило попут кошнице. Пљуштали су ударци бичевима, падали су камени блокови, пребијајући шаке и стопала несрећних радника. Тог преподнева, до ручка, градилиште је узело у данак две душе.

     Горко су закукале њихове сиротице када су дошле на градилиште са оскудним ручком спремљеним за њихове храниоце, очеве њихове нејачи и мужеве, приморане да плетене корпе са ручком оставе у снегу градилишта, а беживотна тела својих хранилаца врате у своју сиротињу. Морале су саме примитивним алатом да копају гробове сред залеђене ледине и покопају их, јер су друге мушке руке, које би то иначе одрадиле, биле заузете каменом на градилишту.

 

     Ближило се време ручку. Василиса је у кошару упаковала погачу од крупно млевеног пшеничног брашна, која се на хладном зимском ваздуху још увек пушила, шољу киселог млека и врч воде. Кренула је ка градилишту да Драгошу однесе ручак, када је иза себе зачула топот коњских копита и била приморана да улети у дубок смет поред пута.

     „Шта је селе, што се бојиш?“, обрати јој се коњаник у пратњи још двојице коњаника. „Извињавам се на непажњи. Да ли би ме почаствовала да те на мом коњу одведем до градилишта? Претпостављам да тамо журиш.“

     „Нека, фала, могу ја и сама. Није преко света, а није ни примерено да удата жена јаше са туђим човеком.“

     „Ма, штета је да се таква лепојка мрзне у снегу, кад је моја прса и карлица могу загрејати у седлу“, исцери се безобразно. 

     „'Ајд, у здравље. Морам да пођем“, покуша да се ослободи напасника, окренувши му леђа.

     „Стој, море! Знаш ли ти ко сам ја?“, обрати јој се силник.

     „Баш ме брига“, одговори му дрско.

     „Па, сељанчице, ово место, као и сви ви, припадате мени, Страхињи Мркчевићу, вашем феуду, Богу и батини, краљу и цару.“

     „Стварно, а ја наивна мислила да је деспот Ђурађ господар.“

     „Слушај ти, ако мислиш добро свом мужу и себи, мораћеш да будеш изузетно добра према мени, је л' ти то јасно?“

     Видевши куда све води, осврнула се око себе у жељи да некога угледа, али у близини није било никог осим њих четворо. Убрзала је ход, када је с леђа добила ударац, павши у снег, док су се погача, млеко и вода расули из кошаре и котрљали залеђеним путем.

     „Ти ћеш са мном тако, кучко мала, а? Е сад ћеш да видиш шта Страхиња има за тебе.“

     Узалуд је вриштала, опирала се и гребала, напасник је ипак био физички јачи. Легавши преко сироте жене, цепао је попут животиње делове њене гардеробе, оголивши јој груди и међуножје, размакнувши јој бутине и ослободивши пут својој помамној жељи и тренутном хиру одузимања части и слободе избора.

     Видевши да не може да спречи силу властодршца, престала је да се бори, препустивши се судбини, док су јој се неме сузе сливале низ образе.

     Испразнивши своје семе по њеним бедрима, Страхиња се упристојио, затегао капут, узјахао коња и погледао у правцу Василисе, која је и даље лежала полугола у снегу, и као да се ништа није десило, хладно рекао: „Видиш да није било страшно. Џаба си се отимала. Чему то, кад ја и онако увек добијем оно што хоћу, него покупи ово што си расула, муж те сигурно чека гладан.“

     Насмејао се, узјахао и обо коња, нестајући са својим пратиоцима пут градилишта.

 

     „Што ли окасни оволико, цркавам од глади“, помислио је Драгош док је гледао Мрвуша како халапљиво гута комаде хлеба и сира које му је донела жена Милица.

     „Узми, док се није о'ладило и док не стигне твој оброк“, понуди га љубазно Мрвуш, жваћући крупне комаде хране.

     „Нека, нека... фала. Сачекаћу.“

     Као и сваки мушкарац, одан и окренут својој жени и породици, радовао се тренутку када ће поново угледати своју драгу и са њоме на ветрометини поделити онолико сиротиње, колико је Господ допустио. У ноздрвама је већ увелико осећао мирис тек испеченог хлеба и укус хладног овчјег киселог млека.

     Гастрономска чаролија је нестала оног тренутка када је угледао Василису како уплакана тетура натоварена срамотом и кривицом, тражећи пут до свог драгог, кроз гомиле довученог и ускладиштеног камена.

     Видевши је такву, изгубио је вољу за храном. Притрчао јој је.

     „Васо, душо, шта ти се десило?“, упита је, али од суза и јецаја Василиса није могла да дође до речи. Огртач се благо отворио, откривајући исцепану памучну кошуљу и раздрљену сукњу.

     Црна мисао, као црни гавран, пролетела је мушким умом. Речи су биле сувишне.

     Окупише се мушкарци и жене из ближе околине око њих, неки да помогну и утеше, а они други да дођу до свеже приче.

     „Направите места да има ваздуха“, продра се Нићифор.

     „Ево воде“, узјогунише се Живана и Љепосава, „умијте је, биће јој лакше.“

     Нико више ништа није питао. Знали су сви шта се догодило, само нико није знао виновника.

     „Васо! Љубави! Кажи ми ко?!“

     Бледо га је гледала, док јој је у очима читао страх.

     „Реци ми. Зубима ћи заклати пса.“

     Василисино јецање постајало је све јаче. Драгош је лагано губио разум.

     „Реци ми!“, раздрао се тако снажно да су се сви други гласови на градилишту претворили у мук.

     „Страхиња Мркчевић, напао ме је на путу довде. Никога није било да ми помогне“, плакала је. „Силовао ме је. Обећај да нећеш да урадиш ништа што би нас раздвојило. Молим те.“

     Неколико жена јој је пришло и загрлило је. Покушавале су да учествују у њеној боли и срамоти.

     Драгош је лагано, без посебног израза на лицу, устао и погледао око себе по градилишту. Видевши га, Мрвуш је знао шта је одлучио.

     На неких стотину метара видео је Страхињу Мркчевића како у друштву Алфонса и Винка разгледа градилиште и разговара са њима. Драгошево лице попримало је мрачан израз. Бес[7] и мржња усецали су му у лице боре, чак и тамо где их до тада није било.

     „Не чини то, побратиме, молим те, страдаћеш“, покушао је да га одговори Мрвуш.

     „Касно је побратиме, касно.“

     „Немој љубави, остани“, плакала је Василиса.

     „Бог с тобом, човече“, прикључише се и жене, „не чини то.“

     Драгош је, као по облацима, мирно корачао према локалном феуду, праћен стотинама очију. На путу до Страхиње, дохватио је крамп који је лежао на ледини. Полако се приближио окупљеном друштву, поклонивши се.

     „Помаже Бог, господару.“

     Страхиња је пиљио ситним очима у непознатог сељака.

     „Ко си ти? Шта 'оћеш?“, упита га Винко.

     „Само реч – две“, одговори Драгош.

     „Пусти га, нек' каже“, заповеди Страхиња.

     „Моје име је Драгош Стублиновић, кмет, себр[8], поданик великог деспота и твој вазал.“

     „Па шта онда?“, брецну се Мркчевић.

     „Ништа, али сам исто тако од малопре и човек без части, обешчашћен и понижен, човек обешчашћене, понижене, унижене и повређене жене коју си ти унесрећио, семе ти се ископало проклето, дабогда!“

     На изненађење присутних, Драгош подиже крамп и удари Страхињу по сред груди, строваливши га са коња у блатњав снег.

     „Држ'те га! Везуј пса!“, ускомеша се друштво око феуда.

     „Је л' жив?“, упита Алфонсо.

     „Жив је“, одговори му Винко.

     „Полако, господару. Можеш ли?“, упиташе га, док су покушавали да га подигну са земље.

     „Шта се то дешава?“, упита деспот Ђурађ Бранковић, који се у пратњи свите затекао на градилишту, баш у тренутку када су Драгоша везивали командир страже Алфонсо и један од присутних стражара.

     „Пас је напао господара Страхињу. Умало га не уби“, одговори му Алфонсо.

     „Штета па га не убих“, пожали се Драгош.

     „Бог с тобом, човече. Што учини то?“, упита га деспот Ђурађ.

     „Поштовани господине Ђурђе, обешчастио ми јутрос жену. Шта би ти на мом месту?“

     „Вероватно исто, можда и горе, само ја никада не могу бити на твом, а ти на мом месту. Казна за напад на племића је знана. У тамницу с њим.“

     Драгош га је јетко посматрао. Другачију судбину није ни могао да очекује.

     „Господару Ђурђе“, позва га Драгош, „је л' ово твоја правда? Боље би нам под Турцима било, ако и сатиру, бар су некрст, а нама крст, и то наш српски, дође главе. Место поданике да чуваш и браниш од изрода који се племством зову, ти с њима жежеш и сатиреш. Ђурђе, крвава је правда твоја и непозната. Ти овде ведриш и облачиш, али кад се упокојиш у Господу, одговараћеш му за сваки невин живот који си узидао у ове проклете камене зидине.“

     Господар, деспот Ђурађ Бранковић, повукао је узде, окренувши коња на другу страну, дубоко замишљен и забринут да ли ће утврда бити готова у предвиђеном року. Мука посилних није га се дотицала. Увек је тај један био само један од многих, онај без кога се може. Оно о чему није размишљао јесте управо то да би тај исти Драгош са својом женом Василисом изродио Балшу, Благоја и Смиљану. Балша би имао Огњена, Симана и Јагуша. Благоје би изродио Сретена, Батрића, Влашка и Василију, а Смиљана би изродила Вука, Гргура, Станимирку и Вукосаву. Само у два колена, убиством једног човека, у будућности би убили четрнаест нерођених душа, четрнаест Срба који би подмладили расу. Већа пошаст од српске Србима никада није ни требала. Увек су били довољни сами себи за све што је погано и лоше.

 

     У малој придворској цркви, монаси окупљени под вођством јеромонаха Макарија спремали су се да изграде своју грађевину у част Ирине Кантакузен, на свој, духовни начин, ни мало занемаренији, ни лошијег квалитета од по њима проклете грађевине, без благослава Бога и људи. Ватреног погледа, који је сијао из усахлих очију, тихо је говорио стари Макарије, док су га млађи монаси с пажњом слушали.

     „Браћо, овако се више не може! Догорело је до ноката напаћеном народу и тешкој земљи којом туђин господари. Ова бела сотонска грађевина свакодневно узима данак. Убија нам децу, будућност Србије. Кад најпосле буде саграђена, биће нас у Србији таман толико да испунимо унутрашњост њених зидина. Нека нас Господ поживи и опрости нам корак који ћемо да чинимо, зло семе које морамо посејати како би његов принос сатр'о непријатеље. Браћо драга, никада нисмо то чинили, али су некада наши оци обичавали да дижу катрамунаћ[9] у тешким временима. Дићи ћемо га и ми, и то још вечерас, тако нам Бог помогао!“

     „Шта ће рећи митрополит, ако сазна?“, упита монах Теофан.

     „Нико неће сазнати, осим ако неко од вас присутних не изнесе вечерашњи догађај ван ових светих зидина, а знајте да проклињем унапред сваког оног ко и помисли да изда своју браћу. Бог ће да опрости, али ми овде присутни, том гнусном получовеку који би нас продао, Јуди Искариотском, нећемо.“

     Седморица монаха на знак Макарија свукоше са себе мантије, обрнуше их, а затим их поново обукоше. Остали монаси им додадоше седам[10] упаљених свећа воштаница. Јеромонах Макарије отпоче катрамунаћ.

     „О, силе вишње и нижње, добре и зле, знане и незнане, задојене водом и ватром. Скупите се. Саберите се. Јурните на непријатеља нашего народа и Србља, проклету Гркињу Ирину, род њен и слуге њене. Сручите на њену главу проклетство и зло које по нама просипа и сеје!“

     „Уви! Уви! Уви!“[11], огласише се монаси, држећи свеће наопако, док их је црвени пламен лизао и растапао уз слабо пуцкетање.

     „Понављајте за мном сваку реч“, настави Макарије.    

     „Нека је клета и проклета!“

     „Нека је клета и проклета!“, огласише се монаси у један глас.

     „Земља је не носила, у себе је не примила. Лутала паклом. Немала мира ни за живота, ни у смрти. Зло које жели нама, о главу јој се обило. Што год дотакла, осушило се. Очи јој усахле, белог дана не видела. Уши јој заглувеле, жубор воде не чула. Место ореола, венац трња је красио. Крв јој из тела окопнила. Болести је спопануле и скршиле.“

     Монаси су у један глас свечаним и мирним гласом понављали за Макаријем сваку реченицу проклетства.

          „Уви! Уви! Уви!“, завршише монаси гасећи воштанице у бакрачу воде[12].

     У малој цркви завладаше мрак и глува тишина. Убрзавши ход, уплашени монаси један за другим брзим ходом пожурише према излазу цркве, бојећи се да и њих не докаче изговорене грешне речи склопљене у страшну клетву.



[1]Баштиничку војску окупљали су и организовали локални феудалци

[2]Време када је дан краћи, а сунчева снага најслабија. Дани зимског суноврата трају од 22. децембра, па до Божића – рођења новог, младог сунца, Бога Сварожића, тј. новог соларног циклуса.

[3]22.12.1428. године

[4]Словенско родноверје или родна вера је један од модерних назива за обновљену, етничку религију Словена и њено поновно упражњавање међу словенским народима. Њени следбеници поштују божанства старих Словена и култове предака, вегетације, ватре, воде и светих животиња. Словени нису имали посебно име за своју етничку религију, јер се подразумевало да сваки Словен буде истовремено и родноверан, па је посебан назив за словенску религију скован тек осамдесетих година XX века, односно, тек када се у словенским земљама достигла „критична маса“ како људи заинтересованих за историју, веру, традицију и културу Словена пре прихватања хришћанства, тако и оних који су своју духовну стазу пронашли у словенској религији. Термин „словенско родноверје“ се користи у већини словенских земаља, са варијацијама које су у складу са особеностима словенских језика (рус. роднове́рие, родная вера; пољ. rodzimowierstwo, rodzima wiara; укр. рідновір'я, ridna vira; чеш. rodnověří, rodná víra; сл. rodnoverie; буг. родноверие; хрв. rodnovjerje; срп. родноверје, родна вера). Назив је настао као кованица речи род и вера. Израз који је у употреби у енглеском језику је Rodnovery. Алтернативни називи су словенска вера, народна вера, стара вера, староверство, староверје, старославље.

[5]Псоглави су демони лешинари људског облика, са псећом главом, козјим ногама, репом, и три ока. Понекад се описују и са гвозденим зубима, којима без проблема могу прегристи кости.

[6]Славско жито које се служи уз вино и славски колач намазан медом

[7]Зао дух који се увлачи у човека или животињу и који их нагони да побесне. Бесови, бијесови или бијеси, понегде и јади представљају мрачне духове који „кидишу“ на људе; они улазе у тело човека и обузимају га изнутра. Тиме стичу власт над човеком, наводећи га на блуд, лаж, пороке, безумно понашање...

[8]Себри су били припадници потчињене класе у средњовековној Србији. Сам термин себар се почео масовније користити за време владавине цара Душана.

[9]Катрамунаћ – проклињање. Монаси су у средњем веку кришом прибегавали забрањеном ритуалу. Превртали су мантије на наличје и облачили их, палили свеће воштанице, окретали их наопако и клели своје непријатеље.

[10]Број седам представља магичан број, исто као и бројеви три и дванаест.

[11]Јаој. Куку. Леле!

[12]Вода се, као и ватра, користила као средство за чишћење душе.


Галерија


С. К. Белов

Саша Кузмановић Белов, прозаиста и поета, светлост дана угледао је давне 7484. године по старом рачунању времена, у старом граду Смедереву и у још старијој Србији.Захваљујући зодија -чком старословенском знаку врбе или општеприхваћеном зодијачком знаку рибе који је одређивао његове жи -вотне путање, као сањар, авантуриста и пустолов, одувек је неговао филозо- фски став према животу, знајући да је исти испуњен успонима и падовима. За- вршио је Факултет безбе- дности, Универзитета у Београду, на ком је и специјализирао.Стивен КингБожидар Дамјановић Бенедикт, Славомир Наста-сијевић, Иво Андрић, Бори-слав Пекић, само су неки од прослављених писа- ца који су имали утицаја  на његов стваралачки прозни рад. Аутор је романа Небе- ски бедеми и Тајна светог Саве, драме трочинке Ша- пат написане у лирској прози и збирке песама Зрна соли. Његова песма Презир, према одлуци стручног жи- рија штампана је 2017. у антологији посвећеној Бо- длеру-''Последњи цветови зла''.Роман Небески бедеми номинован је 2017. За Ни- нову награду за најбољи роман штампан у 2017. Тренутно ради на још три романа.  Ожењен је Аном, отац је Алексе, живи, ради и ствара у Београду.


Контакт

T: +381 60 0807 210

E:sasa.kuzmanovic112@gmail.com