књиге које померају границе

Драма Шапат - одломак

Саша Т. Кузмановић

 

 

Ш А П А Т

 

 

Странице  ове књиге посвећујем својој породици и своме роду, свим Србима широм света.

 

 


 

''Ја нисам човек, ја сам вук..

Ја не говорим и не пишем,  ја завијам.

Не завијам што ме је страх.

Не завијам што сам бесан.

Завијам да ме чује чопор мој, да ме чују вукови,

да ме чују вучице, да ме чују вучићи, да се окупи чопор мој.

А када се окупи чопор мој, бојте се пси! ''

 

Стефан Урош Душан Немањић

 

 

ПРОЛОГ

 

''Хладно је. Охола зима задире у душу претећи да је уништи. Тмина зимског праскозорја одкида комад по комад уморне душе исписане годинама, док неми кораци мојих стопала, остављају печат снегу, прошлости и будућем времену.

Поново сам те посматрао, мали промрзли давно заборављени рођаче. Попут ветра који се уплиће у моју чекињу, тихо попут шапата, мој дах се провлачи између столетних храстова до твојих ушију.''

''Ко је то? Ко си ти? Да ли си биће са ове или оне стране? Човек или звер? Реци ми!''

 ''Не вреди да ти говорим. Доћи ће време и тада нећу морати да се представљам, јер ћеш знати. Знаће твоја душа или оно мало душе што оста у теби, оно мало срца у твојим грудима. Мојим зверињим очима не промичу твоја туга и бол које си без размишљања натоварио на своја нејака плећа, покушавајући да одеш, да нестанеш, а сваки тај глупи покушај завршавао се неуспехом који су богови одобравали и коме сам се истински радовао.''

''Зовеш ме рођаком док говориш о својој чекињи? Говориш о времену које ће доћи а моје полако истиче. Јако сам уморан, чак толико да се не бојим, ни смрти, ни звери, ни зверињих очију јер својих очију одавно немам. Слеп сам и само мрак је судбина моја. Представљаш се пријатељем, а радују те моји неуспеси?''

''Да будем искрен, радовао сам се твом неуспеху да одеш, да нестанеш, више него било ком твом другом успеху, који си уписао у странице историје великог Мидгарда. Радовао сам се твом неуспеху да уништиш себе у времену које ступа јер заслужујеш нешто боље од пуке љубави подземља и благодети где путују унижени, слаби и прогнани. Можда ти се чини да је тренутна ситуација безнадежна, да је битка изгубљена, да су светло и истинска слава заувек утонули у ништавило. Не, нису мој давно изгубљени и отуђени рођаче. Ти који своје тело прекриваш кожама браће моје која су колико јуче слободна трчала у дивљем и дивном чопору овим шумским пространствима, а грех је убити свога, јер овчија кожа боље греје од вучије, рођачке.''

''Било је хладно. Звери зато и служе човеку. Дају му месо, крзно,... ''

''Месо?! Да ли је укусно? Да ли си појео месо моје браће или си их само зарад крзна лишио живота? Овчи гуњ се на себе навлачи изроде, а не рођачка кожа. Кожа оних који су одвајкада били ту, поред тебе и за тебе, који су те упозоравали на опасности које су попут духова наилазиле, нечујно, тупим корацима протканим невидљивим стегама зла. Оних који су се још давно ородили са тобом и вековима дружбовали? Опраштам ти заблудели глупост твоју, незнање твоје и отуђеност од Бога, од правде, од овоземаљских и ванземаљских закона. Опраштам ти можда по последњи пут, јер си ти ипак и ако то незнаш, део великог чопора, Дајбоговог и светог Саве, велике лозе Неура, а када дође време коначног свођења рачуна ништа више неће бити важно, ни име, ни порекло. Неће бити важно да ли си знао или не, јер један је закон Божији и једна је правда за све и за сваког, па сеци како ваља, ни по оцу ни по стричевима већ по светлој правди Свевишњег.''

''Нема на овом свету правде. Ако је и било, одавно је непрегледнм стазама отишла, ко зна куда. Нестала је као топла реч, као искрен загрљај и невини пољубац, као рајски врт. Види! Ти што шапћеш и савете делиш. Јели ово правда божија? Овај мрак, ови бедеми, ова зима? Хладна и мрачна зима од чијег белила остаде само предање. Снег се претвори у гар а ветар у ватру и ужарено камење, које ме засипа, које ме убија и полако али сигурно води до ивице амбиса ка извору тера ка ком сам се запутио, јер излаза нема.''

''Ипак, рођаче мој није увек било тако. Некада, пре ове сурове и хладне зиме опасане бедемима мрака и незнања, сијало је једно велико сунце правде, поноса и победе, које су ти одузели. Сунце које су сакрили од тебе и натерали те да пузиш и да се сабијаш, да рониш по изнутрицама полураспалих лешина опијен њиховим смрадом са скорелом крвљу на уснама. Крили су то велико Сунце свих ових векова од тебе, чинили те слабим али ти се ипак ниси предавао све до сада. Сваки тренутни пораз умео си да претвориш у победу, да се попут феникса поново уздигнеш из пепела и Сунце своје слободе поново вратиш на престо победе, предака и богова. Све док си умео да памтиш своје предке, свој језик, своју културу, своје ја,.., то велико Сунце враћао си на своје место да поносно сија твоме роду, твојој деци, твом великом народу.''

''Далеко је сада то Сунце, јер заборавих и шта то беху понос, правда и победа. Крили су од мене и сакрили много битних ствари. Крв на уснама, смрад, само ме још она подсећа да сам жив а месо на врховима ових прстију где некада беху нокти сведочи тупој боли која ме буди из полусна и тера да вриштим и да попут рањене звери тетурам бесциљно ка обећаној будућности, светлости и слави коју ми обећаше.''

''Зашто си посустао? Велики је грех предати се и препустити своју судбину у руке туђину. Јеси ли се уморио од нерада, од глупости, од једа и презира према себи самоме, зависти и мржње према својој браћи? Јесу ли коначно успели непријатељи твоји да расточе твој понос и украду слободу којом си се дичио или си то успео сам без помоћи њихове? Јеси ли успео да се предаш и да предаш своју душу црном ништавилу и да је испустиш у безбожничке руке, без пламена и пуцкетања воштаница, без опела и без борбе након толико протеклих доба?''

''Испрва се нисам предавао, али су били јачи. Борио сам се, али они нису људи, они су мрави који лако слона оголе до костију. Цео свет је осећам против мене док стојим сам на раскршћу ветрова који ми бришу последњи траг људскости и достојанства, униженом и заробљеном.''

''Пузиш мој посрнули и свако дрво испред тебе о главу ти се обија, свака грана старих храстова гребе и око делом ископава јер ти сада и без очију и са очима исто видиш и још си лакши плен грабљивцу. Лако бих те и ја сада савладао. Глад је чудна потреба, јер њоме глава остаје нема а стомак господари, али не. Боље је бити и гладан него пунити стомак месом мртваца, јер ти си рођаче мој изгубљени без увреде прилично мртав чак и сада док ходаш, дишеш, јер си одавно заборавио шта је то живот и како га живети, како дисати и како га волети.''

''Убиј! Покажи се сено, шаптачу, убиј и докажи да си нешто више од хука хладног ветра и пустог лудила у мојој глави. Ево, падам коленима о ледину и отварам пут до свог тамног срца. Убиј и скрати ову муку, ову бол, јер све лепо давно заборавих а памтити могу само трње, зиму и таму која ме окружује, док се моћници мојом муком хране и моју бол као перјаницу на својим главама носе.''

''Мислио сам да си јачи. Веровао сам да је бар још мало пркоса у тој љусци од твог тела остало. Лако је одустати и нестати. Тешко је живети, пронаћи своје корене и наново спознати своју сврху, устати, пркосити и поново корачати стазом праведности. Тешко је поново постати човек.''

''Онда ме молим те научи да поново ходам. Помози ми и подигни ме из блата незнања. Подсети ме ко сам био, ко сам сада и како да поново спознам истинског себе и будем оно што ми је одувек судбина. Научи ме да поново будем Човек.''

 

 


 

СЛАВА

 

''Сећам се као да је било јуче, када је Свевишњи просуо божански сјај по нашем Мидгарду, када је својим чекићем на блиставом наковњу исковао звезде, када је уткао део себе у сав живи свет у мене и тебе. Био си безбрижан рођаче и у свему повлашћен у односу на нас остале четвороножне, двоножне, пузеће и летеће ниже животе.

Дато ти је да владаш и ми смо били срећни јер је велика божија воља. Био си поносан, снажан и правичан према себи и свима. Закони божији постојали су да би се поштовали и поштовао си их. Волео си Бога, свој род, децу своју а изнад свега правичност.''

''Волим и сада вуче, иако је тешко у то поверовати. Опрости. Настави молим те!''

''Добима си се умивао у бистром извору своје правдољубивости. Научио си да живиш у природи и у складу са природом. Убијао си онда када си морао, ради хране. Убијао си да штитиш и сачуваш и био си велики у очима Богова а још већи у очима непријатеља твојих. Бојали су те се, склањали са твојих путева пред твојом снагом воље духа и тела.

Стабло је било огромно, пуно слатких плодова, благородно. Било је снажно за њихове тупе секире насађене на труле држаље, али то их није спречавало да се мраком заклањају и из мрака, као сене проклете језиком светостворитеља израњају у дивљим хордама, кују савезе и мрзе тебе, потомка богова аријских, тако узвишеног и далеког од њих.

Умео си да осетиш мирис трулежи и да га подчиниш миомирисима душе своје тако велике и простране попут огромних пространстава дивљих тајги и степа, старих храстових шума, плавог неба и златног, божанског сунца.

Био си вук када треба бранити нејач и ратовати. Чопор твој благословен боговима уздизао се изнад највиших планина у сусрет Асгарду. Сечиво твоје беше благословено у одбрани а снага твоја надљудска, дививска, сијала је кроз облаке, мрак и пакао пркосећи злу, мраку, Црнобогу и легијама пакленим.

Био си и јагње када треба другима учинити, помагати и из пепела подизати. Био си велики када си градио, када си сејао и жњео. Био си велики када си хранио и уз вечни покров најмилије испраћао. Достојанствен и смеран. Отац и супруг, ратник и ратар, пелин и мед, све си био. Уздизао си се високо изнад храмова изграђених у славу богова. Твоја реч имала је тежину а дела твоја сазвежђа у свемиру.

Твоји краљеви и цареви, твоји жреци и свештеници беху дивови а највећа међу њима беше нико други до жена твоја достојна мојих вучица и матере моје. Домаћица, праља, мајка, плодоносна као најбоља њива, вредна као пчела, пожртвована као анђео. Беше храбра и неустрашива када треба децу одхрнити, однеговати, чувати и сачувати. Беше она и ратник, јер шта је оштро сечиво мача и ножа утопљено у месо и кост спрам порођајних мука, када се цепа утроба њена при рађању новог божијег живота. Лако је било погинути и отићи. Прећи из универзума у универзум. Заменити једну стварност новом, непознатом а опет унапред скројеном. Мала је то жртва спрам жртве свом роду, боговима, породици, деци својој. Смрт је само један трен, а жртва жене траје док је има. Брига њена за породом је вечна јер да није тако, не би било нас двојице, кукавни мој, рођаче мој. Не би било тебе који тетураш мраком бојећи се смрти и бежећи у страху од ње као од куге.

Некада док си усправно корачао, и знао ко си, ниси се бојао те дивне даме у црном, наше и божије Моране, богиње зиме, леда, мрака, оне која по налогу Свевишњег преводи душе преко златне линије хоризонта. Тада си је славио, жртву приносио и потајно ћезнуо за њеним леденим уснама боје крви. Желео си да при последњем удисају ваздуха пригрлиш њено савршено извајано тело, да је имаш. Желео си да у њеном загрљају досегнеш најдивљије планинске врхове оковане вечним снегом док живот полако напушта остарело месо.

Био си велики рођаче мој и у мрачним годинама када си рушио стару веру и богове зарад новог и теби непознатог бога, непознатог имена. Био је то исти бог, са свим атрибутима старе славе, величине и бесмртности. Његове слуге и старе богове, туђини прозваше анђелима док њихова имена замреше на уснама некада слободних староверних а сада православних робова господњих, смртних душа изгубљених и збуњених.

И нестаде старог назив жрец. Заменише га називи поп и калуђер, називи који су се такође са поштовањем изговарали. Све друго остаде исто и календар и празници и крсне славе. Назив бога остаде исти, Свевишњи. Остала имена су се заборавила али не и њихов значај. Он је живео, а ти си своју нову славу божијег човека поново исковао у свемиру међу звездама.

Остао си оно што многи нису умели ни пре ни после тебе, старе и нове вере, човек каквог је Бог на самом почетку на свом златном наковњу по своме лику исковао да сијаш кроз доба која ће доћи.

У тешким годинама бојева и страдања умео си да сијаш сјајем праведника, попут ореола на глави светог апостола. И када си страдао и када си робио био си Човек, по законима Свевишњег и неписаног закона кода племенитости. Благосиљао си џелате своје молећи Бога да им опрости, благосиљао заробљенике комадом хлеба, соли и воде, јер то си ти, потомак великих, научен да цени и поштује друге, како у слави и богатству, тако и у ропству и сиромаштву.

Хладан ветар омета мој шапат иако сваку моју реч теби, покушавам да уткам у твоје биће да те подсетим, да те вратим и пробудим из мрачног магновења, смрада и болести. Желим да те извучем из непрегледне шуме трња, из овог крвавог праскозорја посрнуслости и пада којима се прекрива видик испред тебе а пут губи у ништавилу. ''

''Где си? Куд нестаде? Зашто си престао да причаш?

''Ту сам, поред тебе, око тебе, у теби. И овде и тамо. Ти то плачеш?''

''Плачем. Из ових усахлих очију још увек се може изнедрити неколико суза, како ти словиш, некада велике душе. Оплакујем човека за ког сам мислио да живи, а сада видим да је он само бледо сећање, покојник и авет. Оплакујем га мртвог у себи, у свом срцу, мртвог у богу, а тако великог, живог и горостасног у теби вуче, твом сећању и причи твојој. Плачем, а чак и ово дрво које док имадох очињег вида и не примећивах осећа сваки трептај душе моје, па ми се чини да и ја осећам њега и као да ми шапће своје име Раст сам сенко, био и остао, вечан као Бог, као Свемир, као мати Земља.

Молим те причај ми још о данима славе, о данима који су тако далеко, а опет тако близу срцу моме, док казујеш. Као да се твојом причом читав један нови свет отвара. Видим велике битке и велике победе. Видим велике битке и велике поразе, али ни ти порази нису тако велики и страшни јер су у равноправној борби изнедрени. Да, сећам се. То се звало част. И видим далеко иза човека како стоји са сином у наручју, са женом покрај себе. Извукао је мач и уперио га према небу, док се око тог истог мача обмотава златно житно класје. Видим како њих троје пуштају жиле дубоко у земљу, како постају део исте. Гледам а чуди ме осмех на њиним лицима док дрвена храстова кора прекрива њихова тела образујући огромно дрво које досеже горе до иза звезда, а доле до вечног краљевства Дајбоговог, Нава. Зашто се смеју, зашто су срећни?''

''Срећни су јер представљају везу између предака и Свевишњег. Срећни су јер су по вољи једних и других, достојни и у складу са неписаним и писаним словима Васељене. Ето зато. Вазда је породица била стуб који је бранио прошлост од будућности а будућност обликовао према прошлости док ти ниси ту везу покидао, док ниси дубоко засекао жиле тог светог стабла и оборио га. Разголио си дрво, глођући му кору, заштиту од штеточина, паразита и глодара, допустивши да дете окрене леђа родитељима, а родитељи окрену главе и срца једни од других стојећи на чистини голи, без заштите, без љубави и сећања на значај и важност речи, породица.''

''Био сам глуп и слаб вуче, јер ме заслепеше сјај и лагодност коју су ми нудили, да будем бог и преузмем све оно божије чега никада достојан нисам био. Понудише ми да будем господар своје судбине. Да стварам нове животе од постојећих на вештачки начин, идентичне оригиналима, без душе, некада чак и само ради производње резервних органа, делова.

Научих да судим а пресуду доносим не по божијем праву него по својој вољи и количини новца коју су били спремни да плате. Одлучивах ко је достојан да једе и када, ко је достојан да се лечи. Године су моје понируће награђивале падом и несрећом које нисам био свестан и безданом који сам прокопавао својом корумпираношћу, отуђеношћу од себе и других. Пријатељи ми постадоше страни, непријатеље прихватих за род, а род сопствени заборавих. Разум изгубих, крв издадох и моје проклетство одобри са правом добри Господин.''


Галерија


С. К. Белов

Саша Кузмановић Белов, прозаиста и поета, светлост дана угледао је давне 7484. године по старом рачунању времена, у старом граду Смедереву и у још старијој Србији.Захваљујући зодија -чком старословенском знаку врбе или општеприхваћеном зодијачком знаку рибе који је одређивао његове жи -вотне путање, као сањар, авантуриста и пустолов, одувек је неговао филозо- фски став према животу, знајући да је исти испуњен успонима и падовима. За- вршио је Факултет безбе- дности, Универзитета у Београду, на ком је и специјализирао.Стивен КингБожидар Дамјановић Бенедикт, Славомир Наста-сијевић, Иво Андрић, Бори-слав Пекић, само су неки од прослављених писа- ца који су имали утицаја  на његов стваралачки прозни рад. Аутор је романа Небе- ски бедеми и Тајна светог Саве, драме трочинке Ша- пат написане у лирској прози и збирке песама Зрна соли. Његова песма Презир, према одлуци стручног жи- рија штампана је 2017. у антологији посвећеној Бо- длеру-''Последњи цветови зла''.Роман Небески бедеми номинован је 2017. За Ни- нову награду за најбољи роман штампан у 2017. Тренутно ради на још три романа.  Ожењен је Аном, отац је Алексе, живи, ради и ствара у Београду.


Контакт

T: +381 60 0807 210

E:sasa.kuzmanovic112@gmail.com