„Svako traženje je traženje Boga, samo su putevi različiti.”

PROLOG

Putniče namerniče, stani! Pogledaj oko sebe i oslušni šapat vetrova i talase prastare reke koja je tu od početka. Pogledaj stare i večne zidine večnog grada, sazdanog ne od ljudi, ne od Boga, već od reči, koja će još dugo i posle vremena isijavati iz svakog kamena i opeke grada; grada koji je nastao na mestu gde se preko brze vode Dunava već vekovima dodiruju pitoma ravnica Vojvodine i šumoviti predeli nekada divlje Šumadije. Oseti mirise prošlih i budućih jeseni, nošene povetarcem sa vinogorja prekrivenog najkvalitetnijim sortama grožđa. Nektar Bogova potiče sa ovog podneblja. Oseti miris baruta i ukus krvi. Ne prekrivaj nos i usta! Ne puzi! Ne cvili! Ustani! Da bi istinski voleo ovaj grad i razumeo ga, moraš sa njim biti jedno. Nauči da sa njim deliš dobro i zlo. Delovi tvoga bića moraju da budu podjednako slatki mirisi, radost, čežnja i svetlost, kao i opori mirisi krvi, znoja, dima, strah, očaj i tama. Ne plaši se. Upij svim bićem mirise i ukuse slave i stradanja ovog grada, da se nikada ne zaborave. Grada, koji je mnogo puta rušen, nekoliko puta čak i potpuno, ali čiji su Nebeski bedemi uvek odolevali zlu. Grada, koji je uvek imao dovoljno snage i volje, da se poput feniksa uzdigne i ponovo zablista. Kada u potpunosti prepustiš svoju sudbinu u njegove ruke, čućeš glas sa druge strane kako te miluje, opija i zove u svoja nedra, da za njega kucaš kroz prostor i vreme.

1. Zidine pokajanja

Selo Smederevo, buduća prestonica Srpske despotovine, 22. koledar 6936. godine

„Od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikad ni jedno jagnje nije zaklalo vuka, 

pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova. Prva glad čovekova jeste glad za istinom. 

Druga glad naše duše jeste glad za pravdom. Treća glad duše naše jeste glad za čistotom.”

„Pobeda nad gnevom jedna je od najvećih pobeda Hristovog vojnika. 

Mi se obično gnevimo ili na one koje želimo da povratimo od greha ili na klevetnike svoje. 

Ali zaboravljamo, pri tom, da je gnev smrtni greh i da, želeći druge da spasimo, sebe gubimo.”

Vladika Nikolaj Velimirović

BEDEMI

Unutar male prostorije, oivičene zidinama polumračne sojenice, obasjane bledim plamenom vatre koja je polagano nestajala u novom zimskom praskozorju, vodila se borba između dva tela, koja su se u divljoj igri požude i strasti utapala i postajala jedno. Pokriveni samo pokrivačem, sačinjenim od uštavljene i fino obrađene ovčje kože, njihova znojem orošena tela podavala su se jedno drugom u potpunosti. Purpurne usne otvarale su put njihovim jezicima koji su se uplitali i rasplitali, a dahovi spajali u jednu dušu. NJegove grube šake krstarile su njenim telom, u želji da budu na svim mestima istovremeno, milujući joj jedre dojke. Njegovi prsti i jezik smenjivali su se naizmenično u igri sa njenim smeđim, ukrućenim bradavicama, dok je njegova muškost krčila sebi put duboko u bit njenih, sokovima orošenih, butina. Nekoliko trzaja i poluglasnih uzdaha prekinulo je čaroliju, dok je Dragoševo seme u Vasilisinoj utrobi stvaralo novi život.

„Dragoše! Vreme je!“, začuo se Mrvušev glas spolja. Nežno je poljubio Vasilisu, golicajući je bradom po licu. Obukao je odeću, obuo čizme preko vunenih čarapa i ogrnuo se bundom od ovčje kože. Sve to vreme, ušuškana u zagrljaju postelje, Vasilisa je gledala, blago se osmehujući, kako mišićavo telo njenog dragog nestaje ispod nekoliko naslaga suge i sukna. „Vidimo se na gradilištu, gospodaru Dragoše“, reče kroz kikot. „Ne dozvoli da te na gradilištu Irina iscedi u potpunosti. Ostavi nešto i za mene.“

„Ne brini se, gospođo moja, za tebe će me uvek biti dovoljno.“ Nabacio je još nekoliko cepanica na ognjište, uputivši joj osmeh čoveka koji je spoznao životnu bit i izašao napolje, zatvarajući za sobom drvena vrata.

„Pomaže Bog, brate Mrvuše!“, prozbori mrzovoljno Dragoš. „Bog ti pomogao i dobro dao!“, potvrdi Mrvuš. „Vala će nas i danas dobro košava izduvati, vrag joj mater prokletu. Hajde da požurimo, da se ne bismo predomislili. Dugo je do večeri.“

Probijajući se kroz snežne nanose i jak vetar, kretali su se bezvoljno ka gradilištu, proklinjući putem svaki njen kamen i ciglu, koji su uzidani u bedeme.

Dragoš Stublinović i Vasilisa Otašević već nekoliko meseci delili su dobro i zlo ovozemaljskog života, ozvaničeni pred pravoslavnom Crkvom i Bogom. U skladu sa naredbom u Hristu Bogu blagovernog despota Đurđa, gospodina Srbljem i pomorjem zetskom, da se na ušću Jezave u Dunav sazida nova prestonica, a svo radno-sposobno muško stanovništvo Smedereva uzme u kuluk, Dragoš je kulučio od ranog jutra do večeri, gledajući svakodnevno nicanje bedema od kamena dopremanog iz nekadašnjeg rimskog naselja „Mouns Aureus“. Takođe je gledao i nepravdu srpske vlastele, a ponajviše baštiničkih vojnika koji su psovkama, vređanjem, a ponekad i bičevima nagonili na brži rad iscrpele i iznemogle radnike i kulučare. Ogrubele, izgrebane, žuljevite i kamenom isečene šake srpskih seljaka, lomile su gorku koricu hlebova od prosa, koje su njihove žene osoljavale suzama i jecajima. Bilo je doba zimskog sunovrata, 22. koledar 6936. godine. Košava ni tog zimskog praskozorja, kao ni prethodnih dana, nije imala nameru da stane. Šibala je bezdušno, nanoseći po zidinama, ozidanim belim kamenim blokovima, veliku količinu još beljeg suvog snega. Jedan deo stajaće, profesionalne vojske pristigle iz Kruševca bio je stacioniran u malom garnizonu u blizini buduće srpske prestonice, kao i nevelika baštinička vojska lokalnog feuda Strahinje Mrkčevića, koji je upravljao selom Smederevom i okolinom. Bližila se prva godina od otpočinjanja gradnje Smederevske tvrđave, bedema između istoka i zapada, hrišćanstva i islama.

Despotovina Srbija bila je jezičak na vagi, koji vaga, ali još uvek ne može da prevagne ni levo, ni desno. Bila je zarobljena između neba i zemlje, sa gomilom nerešivih problema. Razjedinjena i podeljena među narodom, jednog hrišćanskog, i drugog što se staroj veri i bogovima moli – pravoslavaca i staroslavaca, pravovernih i rodnovernih, bez sigurnog puta i budućnosti. Narod je bio razjedinjen, ali i spreman da za svoje nedaće, siromaštvo, teror vojske, kuluk i glad okrivi ne despota Đurđa Brankovića, već strankinju, Grkinju Irinu Kantakuzen, sestru čuvenog vizantijskog vojskovođe, graditelja i konstruktora nove prestonice Tome Kantakuzena, koja je kroz vrata Pakla ujahala u smederevski krajolik, sejući strah, čemer, jed i jad. Navršilo se godinu dana kako su seljaci i siromasi kulučili, ostavljajući u zidove velelepne građevine svoje kosti, znoj i krv. Godinu dana Srbija je bila bez kokošijeg jaja, koja su se u malter, među cigle i kamen mešala, dok je srpska nejač gladovala. Krvavih godinu dana zuluma domaćih hrišćanskih ritera koji Despotovinu čuvaju, a narod bičem i čelikom satiru u želji da zidine što pre niknu i ugledaju svoje belo lice u mutnoj dunavskoj vodi, što podno njih protiče, ko zna gde, dok je suze udovica i gladne dece poškrapaju.

„Gospode Bože, Svevišnji, pomiluj nas. Ti što gledaš našu muku sa nebeskoga trona tvojego, pomiluj nas. Pomiluj nas grešne, tvojim krstom vođene. Molimo ti se, Gopode, ne dopusti da ova hladna građevina cigalja i kamena, krst našoj miloj deci postane. Sačuvaj nas Bože gneva i samovolje lokalnih gospodara i spasi... Spasi svjati i besmertni Gospodi, jer suza nam ponestaje, a i nas, kao naroda, sve je manje. Kad presveti Gospode svako otkine od ovo malo mesa na nama što nam osta, kad razabere muku našu što skupismo, ovo malo zrna soli koje nam dade da osolimo žito i dane na ovom svetu, šta će ostati? Čemu se nadamo, Presveti, i kuda stremimo? U smrt, ropstvo srpsko ili tursko, svejedno je. Mač je mač, pa nosio ga Jahve, Hrist ili Alah, on seče jednako. Gospode, satri grešne i osione, jer se oni imenom tvojim u krvi i nesreći vode, zaboravljajući šta je Bog, zaboravljajući ko je Bog; zaboravivši Božije zakone i šta je to ljubav i samilost.“

Seda glava smederevskog mitropolita Atanasija, lica prekrivenog godinama, klečala je pred oltarom male pridvorske crkve, pogleda uprtog u lik Isusa Hrista, koji je izbijao iz mračnog zida, osvetljen slabim plamenom voštanih sveća. Klečeći na kamenom podu, čvrsto je rukama na grudi pritiskao ikonu Arhanđela Gavrila, završavajući molitvu. Odložio je ikonu i uz težak uzdah uspeo je da se ispravi, dok su mu kolena pod godinama klecala i škripala. Obrisao je grubom šakom ostatke suza sa izboranog lica, očekujući odgovor, bar neki znak. Zidovi su bili nemi, dok je ledenu tišinu remetilo samo kratkotrajno pucketanje fitilja voštanica koje su sagorevale. Pognutih leđa koračao je ka izlazu. Još jednom se okrenuo ka oltaru, prekrstio, a onda utonuo u igru vetra i snega novog dana koji se rađao kroz mračni otvor vasione, ogrejan mladim suncem i umiven vodama Dunava i Jezave.