PROLOG

 

''Hladno je. Ohola zima zadire u dušu preteći da je uništi. Tmina zimskog praskozorja odkida komad po komad umorne duše ispisane godinama, dok nemi koraci mojih stopala, ostavljaju pečat snegu, prošlosti i budućem vremenu.

Ponovo sam te posmatrao, mali promrzli davno zaboravljeni rođače. Poput vetra koji se upliće u moju čekinju, tiho poput šapata, moj dah se provlači između stoletnih hrastova do tvojih ušiju.''

 

''Ko je to? Ko si ti? Da li si biće sa ove ili one strane? Čovek ili zver? Reci mi!''

 

 ''Ne vredi da ti govorim. Doći će vreme i tada neću morati da se predstavljam, jer ćeš znati. Znaće tvoja duša ili ono malo duše što osta u tebi, ono malo srca u tvojim grudima. Mojim zverinjim očima ne promiču tvoja tuga i bol koje si bez razmišljanja natovario na svoja nejaka pleća, pokušavajući da odeš, da nestaneš, a svaki taj glupi pokušaj završavao se neuspehom koji su bogovi odobravali i kome sam se istinski radovao.''

 

''Zoveš me rođakom dok govoriš o svojoj čekinji? Govoriš o vremenu koje će doći a moje polako ističe. Jako sam umoran, čak toliko da se ne bojim, ni smrti, ni zveri, ni zverinjih očiju jer svojih očiju odavno nemam. Slep sam i samo mrak je sudbina moja. Predstavljaš se prijateljem, a raduju te moji neuspesi?''

 

''Da budem iskren, radovao sam se tvom neuspehu da odeš, da nestaneš, više nego bilo kom tvom drugom uspehu, koji si upisao u stranice istorije velikog Midgarda. Radovao sam se tvom neuspehu da uništiš sebe u vremenu koje stupa jer zaslužuješ nešto bolje od puke ljubavi podzemlja i blagodeti gde putuju uniženi, slabi i prognani. Možda ti se čini da je trenutna situacija beznadežna, da je bitka izgubljena, da su svetlo i istinska slava zauvek utonuli u ništavilo. Ne, nisu moj davno izgubljeni i otuđeni rođače. Ti koji svoje telo prekrivaš kožama braće moje koja su koliko juče slobodna trčala u divljem i divnom čoporu ovim šumskim prostranstvima, a greh je ubiti svoga, jer ovčija koža bolje greje od vučije, rođačke.''

 

''Bilo je hladno. Zveri zato i služe čoveku. Daju mu meso, krzno,... ''

 

''Meso?! Da li je ukusno? Da li si pojeo meso moje braće ili si ih samo zarad krzna lišio života? Ovči gunj se na sebe navlači izrode, a ne rođačka koža. Koža onih koji su odvajkada bili tu, pored tebe i za tebe, koji su te upozoravali na opasnosti koje su poput duhova nailazile, nečujno, tupim koracima protkanim nevidljivim stegama zla. Onih koji su se još davno orodili sa tobom i vekovima družbovali? Opraštam ti zabludeli glupost tvoju, neznanje tvoje i otuđenost od Boga, od pravde, od ovozemaljskih i vanzemaljskih zakona. Opraštam ti možda po poslednji put, jer si ti ipak i ako to neznaš, deo velikog čopora, Dajbogovog i svetog Save, velike loze Neura, a kada dođe vreme konačnog svođenja računa ništa više neće biti važno, ni ime, ni poreklo. Neće biti važno da li si znao ili ne, jer jedan je zakon Božiji i jedna je pravda za sve i za svakog, pa seci kako valja, ni po ocu ni po stričevima već po svetloj pravdi Svevišnjeg.''

 

''Nema na ovom svetu pravde. Ako je i bilo, odavno je nepreglednm stazama otišla, ko zna kuda. Nestala je kao topla reč, kao iskren zagrljaj i nevini poljubac, kao rajski vrt. Vidi! Ti što šapćeš i savete deliš. Jeli ovo pravda božija? Ovaj mrak, ovi bedemi, ova zima? Hladna i mračna zima od čijeg belila ostade samo predanje. Sneg se pretvori u gar a vetar u vatru i užareno kamenje, koje me zasipa, koje me ubija i polako ali sigurno vodi do ivice ambisa ka izvoru tera ka kom sam se zaputio, jer izlaza nema.''

 

''Ipak, rođače moj nije uvek bilo tako. Nekada, pre ove surove i hladne zime opasane bedemima mraka i neznanja, sijalo je jedno veliko sunce pravde, ponosa i pobede, koje su ti oduzeli. Sunce koje su sakrili od tebe i naterali te da puziš i da se sabijaš, da roniš po iznutricama poluraspalih lešina opijen njihovim smradom sa skorelom krvlju na usnama. Krili su to veliko Sunce svih ovih vekova od tebe, činili te slabim ali ti se ipak nisi predavao sve do sada. Svaki trenutni poraz umeo si da pretvoriš u pobedu, da se poput feniksa ponovo uzdigneš iz pepela i Sunce svoje slobode ponovo vratiš na presto pobede, predaka i bogova. Sve dok si umeo da pamtiš svoje predke, svoj jezik, svoju kulturu, svoje ja,.., to veliko Sunce vraćao si na svoje mesto da ponosno sija tvome rodu, tvojoj deci, tvom velikom narodu.''

 

''Daleko je sada to Sunce, jer zaboravih i šta to behu ponos, pravda i pobeda. Krili su od mene i sakrili mnogo bitnih stvari. Krv na usnama, smrad, samo me još ona podseća da sam živ a meso na vrhovima ovih prstiju gde nekada behu nokti svedoči tupoj boli koja me budi iz polusna i tera da vrištim i da poput ranjene zveri teturam besciljno ka obećanoj budućnosti, svetlosti i slavi koju mi obećaše.''

 

''Zašto si posustao? Veliki je greh predati se i prepustiti svoju sudbinu u ruke tuđinu. Jesi li se umorio od nerada, od gluposti, od jeda i prezira prema sebi samome, zavisti i mržnje prema svojoj braći? Jesu li konačno uspeli neprijatelji tvoji da rastoče tvoj ponos i ukradu slobodu kojom si se dičio ili si to uspeo sam bez pomoći njihove? Jesi li uspeo da se predaš i da predaš svoju dušu crnom ništavilu i da je ispustiš u bezbožničke ruke, bez plamena i pucketanja voštanica, bez opela i bez borbe nakon toliko proteklih doba?''

 

''Isprva se nisam predavao, ali su bili jači. Borio sam se, ali oni nisu ljudi, oni su mravi koji lako slona ogole do kostiju. Ceo svet je osećam protiv mene dok stojim sam na raskršću vetrova koji mi brišu poslednji trag ljudskosti i dostojanstva, uniženom i zarobljenom.''

 

''Puziš moj posrnuli i svako drvo ispred tebe o glavu ti se obija, svaka grana starih hrastova grebe i oko delom iskopava jer ti sada i bez očiju i sa očima isto vidiš i još si lakši plen grabljivcu. Lako bih te i ja sada savladao. Glad je čudna potreba, jer njome glava ostaje nema a stomak gospodari, ali ne. Bolje je biti i gladan nego puniti stomak mesom mrtvaca, jer ti si rođače moj izgubljeni bez uvrede prilično mrtav čak i sada dok hodaš, dišeš, jer si odavno zaboravio šta je to život i kako ga živeti, kako disati i kako ga voleti.''

 

''Ubij! Pokaži se seno, šaptaču, ubij i dokaži da si nešto više od huka hladnog vetra i pustog ludila u mojoj glavi. Evo, padam kolenima o ledinu i otvaram put do svog tamnog srca. Ubij i skrati ovu muku, ovu bol, jer sve lepo davno zaboravih a pamtiti mogu samo trnje, zimu i tamu koja me okružuje, dok se moćnici mojom mukom hrane i moju bol kao perjanicu na svojim glavama nose.''

 

''Mislio sam da si jači. Verovao sam da je bar još malo prkosa u toj ljusci od tvog tela ostalo. Lako je odustati i nestati. Teško je živeti, pronaći svoje korene i nanovo spoznati svoju svrhu, ustati, prkositi i ponovo koračati stazom pravednosti. Teško je ponovo postati Čovek.''

 

''Onda me molim te nauči da ponovo hodam. Pomozi mi i podigni me iz blata neznanja. Podseti me ko sam bio, ko sam sada i kako da ponovo spoznam istinskog sebe i budem ono što mi je oduvek sudbina. Nauči me da ponovo budem Čovek.''

 

 

SLAVA

 

''Sećam se kao da je bilo juče, kada je Svevišnji prosuo božanski sjaj po našem Midgardu, kada je svojim čekićem na blistavom nakovnju iskovao zvezde, kada je utkao deo sebe u sav živi svet u mene i tebe. Bio si bezbrižan rođače i u svemu povlašćen u odnosu na nas ostale četvoronožne, dvonožne, puzeće i leteće niže živote.

Dato ti je da vladaš i mi smo bili srećni jer je velika božija volja. Bio si ponosan, snažan i pravičan prema sebi i svima. Zakoni božiji postojali su da bi se poštovali i poštovao si ih. Voleo si Boga, svoj rod, decu svoju a iznad svega pravičnost.''

 

''Volim i sada vuče, iako je teško u to poverovati. Oprosti. Nastavi molim te!''

 

''Dobima si se umivao u bistrom izvoru svoje pravdoljubivosti. Naučio si da živiš u prirodi i u skladu sa prirodom. Ubijao si onda kada si morao, radi hrane. Ubijao si da štitiš i sačuvaš i bio si veliki u očima Bogova a još veći u očima neprijatelja tvojih. Bojali su te se, sklanjali sa tvojih puteva pred tvojom snagom volje duha i tela.

Stablo je bilo ogromno, puno slatkih plodova, blagorodno. Bilo je snažno za njihove tupe sekire nasađene na trule držalje, ali to ih nije sprečavalo da se mrakom zaklanjaju i iz mraka, kao sene proklete jezikom svetostvoritelja izranjaju u divljim hordama, kuju saveze i mrze tebe, potomka bogova arijskih, tako uzvišenog i dalekog od njih.

Umeo si da osetiš miris truleži i da ga podčiniš miomirisima duše svoje tako velike i prostrane poput ogromnih prostranstava divljih tajgi i stepa, starih hrastovih šuma, plavog neba i zlatnog, božanskog sunca.

Bio si vuk kada treba braniti nejač i ratovati. Čopor tvoj blagosloven bogovima uzdizao se iznad najviših planina u susret Asgardu. Sečivo tvoje beše blagosloveno u odbrani a snaga tvoja nadljudska, divivska, sijala je kroz oblake, mrak i pakao prkoseći zlu, mraku, Crnobogu i legijama paklenim.

Bio si i jagnje kada treba drugima učiniti, pomagati i iz pepela podizati. Bio si veliki kada si gradio, kada si sejao i žnjeo. Bio si veliki kada si hranio i uz večni pokrov najmilije ispraćao. Dostojanstven i smeran. Otac i suprug, ratnik i ratar, pelin i med, sve si bio. Uzdizao si se visoko iznad hramova izgrađenih u slavu bogova. Tvoja reč imala je težinu a dela tvoja sazvežđa u svemiru.

Tvoji kraljevi i carevi, tvoji žreci i sveštenici behu divovi a najveća među njima beše niko drugi do žena tvoja dostojna mojih vučica i matere moje. Domaćica, pralja, majka, plodonosna kao najbolja njiva, vredna kao pčela, požrtvovana kao anđeo. Beše hrabra i neustrašiva kada treba decu odhrniti, odnegovati, čuvati i sačuvati. Beše ona i ratnik, jer šta je oštro sečivo mača i noža utopljeno u meso i kost spram porođajnih muka, kada se cepa utroba njena pri rađanju novog božijeg života. Lako je bilo poginuti i otići. Preći iz univerzuma u univerzum. Zameniti jednu stvarnost novom, nepoznatom a opet unapred skrojenom. Mala je to žrtva spram žrtve svom rodu, bogovima, porodici, deci svojoj. Smrt je samo jedan tren, a žrtva žene traje dok je ima. Briga njena za porodom je večna jer da nije tako, ne bi bilo nas dvojice, kukavni moj, rođače moj. Ne bi bilo tebe koji teturaš mrakom bojeći se smrti i bežeći u strahu od nje kao od kuge.

Nekada dok si uspravno koračao, i znao ko si, nisi se bojao te divne dame u crnom, naše i božije Morane, boginje zime, leda, mraka, one koja po nalogu Svevišnjeg prevodi duše preko zlatne linije horizonta. Tada si je slavio, žrtvu prinosio i potajno ćeznuo za njenim ledenim usnama boje krvi. Želeo si da pri poslednjem udisaju vazduha prigrliš njeno savršeno izvajano telo, da je imaš. Želeo si da u njenom zagrljaju dosegneš najdivljije planinske vrhove okovane večnim snegom dok život polako napušta ostarelo meso.

Bio si veliki rođače moj i u mračnim godinama kada si rušio staru veru i bogove zarad novog i tebi nepoznatog boga, nepoznatog imena. Bio je to isti bog, sa svim atributima stare slave, veličine i besmrtnosti. NJegove sluge i stare bogove, tuđini prozvaše anđelima dok njihova imena zamreše na usnama nekada slobodnih starovernih a sada pravoslavnih robova gospodnjih, smrtnih duša izgubljenih i zbunjenih.

I nestade starog naziv žrec. Zameniše ga nazivi pop i kaluđer, nazivi koji su se takođe sa poštovanjem izgovarali. Sve drugo ostade isto i kalendar i praznici i krsne slave. Naziv boga ostade isti, Svevišnji. Ostala imena su se zaboravila ali ne i njihov značaj. On je živeo, a ti si svoju novu slavu božijeg čoveka ponovo iskovao u svemiru među zvezdama.

Ostao si ono što mnogi nisu umeli ni pre ni posle tebe, stare i nove vere, čovek kakvog je Bog na samom početku na svom zlatnom nakovnju po svome liku iskovao da sijaš kroz doba koja će doći.

U teškim godinama bojeva i stradanja umeo si da sijaš sjajem pravednika, poput oreola na glavi svetog apostola. I kada si stradao i kada si robio bio si Čovek, po zakonima Svevišnjeg i nepisanog zakona koda plemenitosti. Blagosiljao si dželate svoje moleći Boga da im oprosti, blagosiljao zarobljenike komadom hleba, soli i vode, jer to si ti, potomak velikih, naučen da ceni i poštuje druge, kako u slavi i bogatstvu, tako i u ropstvu i siromaštvu.

Hladan vetar ometa moj šapat iako svaku moju reč tebi, pokušavam da utkam u tvoje biće da te podsetim, da te vratim i probudim iz mračnog magnovenja, smrada i bolesti. Želim da te izvučem iz nepregledne šume trnja, iz ovog krvavog praskozorja posrnuslosti i pada kojima se prekriva vidik ispred tebe a put gubi u ništavilu.''

 

''Gde si? Kud nestade? Zašto si prestao da pričaš?’’

 

''Tu sam, pored tebe, oko tebe, u tebi. I ovde i tamo. Ti to plačeš?''

 

''Plačem. Iz ovih usahlih očiju još uvek se može iznedriti nekoliko suza, kako ti sloviš, nekada velike duše. Oplakujem čoveka za kog sam mislio da živi, a sada vidim da je on samo bledo sećanje, pokojnik i avet. Oplakujem ga mrtvog u sebi, u svom srcu, mrtvog u bogu, a tako velikog, živog i gorostasnog u tebi vuče, tvom sećanju i priči tvojoj. Plačem, a čak i ovo drvo koje dok imadoh očinjeg vida i ne primećivah oseća svaki treptaj duše moje, pa mi se čini da i ja osećam njega i kao da mi šapće svoje ime Rast sam senko, bio i ostao, večan kao Bog, kao Svemir, kao mati Zemlja.

Molim te pričaj mi još o danima slave, o danima koji su tako daleko, a opet tako blizu srcu mome, dok kazuješ. Kao da se tvojom pričom čitav jedan novi svet otvara. Vidim velike bitke i velike pobede. Vidim velike bitke i velike poraze, ali ni ti porazi nisu tako veliki i strašni jer su u ravnopravnoj borbi iznedreni. Da, sećam se. To se zvalo čast. I vidim daleko iza čoveka kako stoji sa sinom u naručju, sa ženom pokraj sebe. Izvukao je mač i uperio ga prema nebu, dok se oko tog istog mača obmotava zlatno žitno klasje. Vidim kako njih troje puštaju žile duboko u zemlju, kako postaju deo iste. Gledam a čudi me osmeh na njinim licima dok drvena hrastova kora prekriva njihova tela obrazujući ogromno drvo koje doseže gore do iza zvezda, a dole do večnog kraljevstva Dajbogovog, Nava. Zašto se smeju, zašto su srećni?''

 

''Srećni su jer predstavljaju vezu između predaka i Svevišnjeg. Srećni su jer su po volji jednih i drugih, dostojni i u skladu sa nepisanim i pisanim slovima Vaseljene. Eto zato. Vazda je porodica bila stub koji je branio prošlost od budućnosti a budućnost oblikovao prema prošlosti dok ti nisi tu vezu pokidao, dok nisi duboko zasekao žile tog svetog stabla i oborio ga. Razgolio si drvo, glođući mu koru, zaštitu od štetočina, parazita i glodara, dopustivši da dete okrene leđa roditeljima, a roditelji okrenu glave i srca jedni od drugih stojeći na čistini goli, bez zaštite, bez ljubavi i sećanja na značaj i važnost reči, porodica.''

 

''Bio sam glup i slab vuče, jer me zaslepeše sjaj i lagodnost koju su mi nudili, da budem bog i preuzmem sve ono božije čega nikada dostojan nisam bio. Ponudiše mi da budem gospodar svoje sudbine. Da stvaram nove živote od postojećih na veštački način, identične originalima, bez duše, nekada čak i samo radi proizvodnje rezervnih organa, delova.

Naučih da sudim a presudu donosim ne po božijem pravu nego po svojoj volji i količini novca koju su bili spremni da plate. Odlučivah ko je dostojan da jede i kada, ko je dostojan da se leči. Godine su moje poniruće nagrađivale padom i nesrećom koje nisam bio svestan i bezdanom koji sam prokopavao svojom korumpiranošću, otuđenošću od sebe i drugih. Prijatelji mi postadoše strani, neprijatelje prihvatih za rod, a rod sopstveni zaboravih. Razum izgubih, krv izdadoh i moje prokletstvo odobri sa pravom dobri Gospodin.''