,,Mnogo nam je otkriveno, ali smo sve zloupotrebili. Naš um hoće svugde da se umeša, da zabode njušku i gde treba i gde ne treba. Posle nam je neko drugi kriv. Sami smo krivi, opustili smo se. Razmišljamo o stvarima u koje ne treba da ulazimo.’’

Starac Tadej

 

      ,,Upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi.’’

Jevanđelje po Jovanu

 

PROLOG

 

 

      Podsvest je mirna, spava. San sačinjen od mnoštva univerzuma proteže se van granica shvatanja naseljavajući mnoga, a opet ista tela, različitim energijama.

      Sadašnjost u kojoj se putevi prošlosti i budućnosti sastaju u jednoj tački stvarajući Gordijev čvor, podstiče nas da razmišljamo i da tragamo za onim za šta naš um misli da je izgubljeno u vremenu, a srce oseća da to još uvek nije pronađeno.

      Tragamo za zrnima vremena čitav jedan život koji je samo treptaj u oku Vasione.

      Ono što nas pokreće i vodi tim stazama nisu radoznalost i sujeta, već sitni impulsi ogromne i neprolazne  kosmičke energije od koje smo sazdani.

      Tajni je mnogo a otvorenih umova koji bi imali snage da sagledaju i drugu stranu istine sve je manje, kao i duša žednih bistre izvorske vode večne Božije svetlosti.


1.

 

 

      Vrelina letnjeg dana učinila je da ga deo kože na mišici gde se nalazila upravo istetovirana Perunika ili kako su je još zvali ''Slovo Perunovo'' ili ''Nebeski prsten'', usled lepljivih  kapi znoja još više peče. Ručicom menjača, ubacio je motor auta u viši prenos, uključivši se na Brankov most u zagrljaj podnevne gužve i vreline asfalta.

      Most se i danas gordo ogledao u naizgled bistroj površini Savske vode, praveći prividan hlad malobrojnim sportskim ribolovcima ispod njega. Još jednom je pogledao svoju otečenu mišicu pomislivši u sebi: ,,Bože, kakva sam ja budala. Šta mi je ovo trebalo?''

      U njegovoj glavi dugo su se borili oprečni stavovi ili kako je to voleo da kaže, duhovi prošlosti i sadašnjosti.

      Bezbroj pitanja i pored opsežnih istraživanja u proteklih nekoliko godina, vrzmala su se umom uspešnog i perspektivnog pisca čije su se knjige prodavale u ogromnim tiražima.

      Poslednji roman Lesandra Kolarevića pod nazivom: ,,Čopor cara Dušana’’, nakon dobijenih nagrada: Zlatni prsten Despota Stefana Lazarevića, nagrada Isidora Sekulić za knjigu godine i nagrada Meša Selimović za najbolji roman, probio je sve dosadašnje rekorde u prodaji knjiga nekomercijalnog tipa.

      Pitanja su uvek dolazila u časovima samoće kada je imao vremena da svoj život i svet koji ga okružuje posmatra dubinski i suštinski. Znao je ko su mu preci, znao je i ko su mu savremenici ali je po pitanju vere i srpske religije, nakon mnogih saznanja bivao zbunjen.

      Od malena je vaspitavan u pravoslavnom duhu. ,,Oče naš’’, naučio je još kao dečak. Često ga je recitovao na crkveno-slovenskom, i ako baš i nije razumeo značenje onog što recituje. Bilo je bitno naučiti, biti opšteprihvatljiv, ali razumeti...

      ,,Šta si i ko si ti da razumeš? Samo jedno sitno zrno soli u ogromnom slaniku Svetostvoritelja’’, ljutio se debeli sveštenik, parohijan Radomir, na neko od pitanja, njemu postavljenih, na koje nije imao odgovor.

      Lesandra je najviše od svega nervirala statičnost njegovih sunarodnika i njihova nemogućnost da otvore um za nova saznanja.

      Mnogi odgovori oduvek su bili tu. Čekali su usta koja bi progovorila, ali su usta začudo, ostajala nema. Bezbroj usta, bezbroj jezika, bezbroj duša, ali bez volje i želje da nešto urade i promene. Bili su lenji da pitaju i da saznaju. Oni koji su sve to znali nisu želeli da pričaju o tome, da poduče i nauče neuke da je sveto srpsko Pravoslavlje nastalo na temelju još starijeg Rodoverja, da su novi prosvetitelji, svetitelji i Arhanđeli zauzeli mesta svojih prethodnika, davno pokopanih i od ljudi zaboravljenih besmrtnih likova bogova, nestalih pod zubom vremena u tišini i beskraju univerzuma.

      Tako je recimo Sveti Sava zauzeo mesto starog srpskog boga Dajboga, sveti Ilija mesto boga Peruna, a Isus Hristos je došao do trona vrhovnog boga Svaroga kovača vasione, sunčanog božanstva.

      Ogroman broj narodnih verovanja, narodnih običaja, simbola, kao što su kolovrat i slova perunova, nalaze se na zidovima i podovima pravoslavnih bogomolja. Čak su i sveštenici zadržali svoje duge kose i brade u čast nekadašnjih sveštenika stare vere, žreceva, čija je duga kosa označavala mudrost i slobodnog čoveka, a duga brada simbol muškosti.

      ,,Zašto su to krili i dalje kriju od nas? ’’, pomislio je. ,,Zašto su veliki srpski praznik posvećen bogu Svetovidu zamenili i prikazali svetim Vitom, koga slave katolici? Da li su razmišljali da krijući pravu prirodu vere kod Srba, kriju sopstvenu istoriju i pretke.

      Srbi tumaraju već dugo u sopstvenom mraku neznanja sve dok ne izgube i svoje staro vinčansko pismo i saznanje malobrojnih da na ove prostore nisu došli u 7. veku kao divlje i nepismene horde poluživotinja, već da su na ovoj zemlji od samog početka, oduvek, da su bili nosioci jedne velike Vinčanske civilizacije i kulture od koje su kasnije nastajale mnoge druge.

      Uzmite čoveku istoriju, kulturu i veru, uništili ste ga kao biće. Imamo li mi Srbi snage da se uzdignemo iz mraka i pepela sopstvenog neznanja? Da li smo osuđeni da se o nama u budućnosti ispredaju priče poput priča o Hazarima i da neki novi Milorad Pavić u budućnosti napiše neki novi, sada ''Srpski rečnik'' o bivšem narodu, o kome će ostati samo ime i legenda, koja će krilima Arijskog vetra[1] nestati duboko u podsvesti malobrojnih koji će ga pamtiti?’’

      Iz gotovo poluglasnog razmišljanja trgao ga je pisak sirene autobusa, čiji je vozač pokušavao da se bezobrazano uključi u njegovu saobraćajnu traku idući svojim levim prednjim delom ka sredini Lesanderovog auta. Glasno je opsovao vozača kroz poluotvoren prozor auta, odlučivši da mu zbog bezobrazluka ne omogući ostvarenje namere.

      ,,Molim!’’, oglasio se kratko prekidajući zvono mobilnog telefona.

      ,,Dobar dan. Da li je to moj omiljeni pisac gospodin Kolarević?’’, kikotao se ženski glas sa druge strane telefonske slušalice.

      ,,Zdravo Marta. Reci. Ako je u vezi rukopisa još uvek radim na njemu.’’

      ,,Hajde prznice. Što se ljutiš? Možeš li da dođeš do nas? Stigla ti je depeša sa Svete Gore.’’

      ,,Svete Gore?’’, upitao je zbunjeno.

      ,,Da, neki otac Teofan. Da budem preciznija, telegram je poslat iz pošte u Kareji.’’

      ,,Zatečen sam. Ne poznajem nikakvog oca Teofana. Hvala ti na informaciji. Dolazim.’’

      ,,Samo si mi još ti falila’’ , promrmljao je sebi u bradu.

      Već duže vreme, nakon objavljivanja najnovijeg romana bio je prazan, bez ideje i inspiracije za pisanje nekog novog. Šta i o čemu pisati? To pitanje ga je proganjalo poput crnog psa. Gde god da je bežao, sustizalo ga je glođući mu pete i podsećajući ga da se od stare slave ne živi i da je prošlo dosta vremena od kada je napisao poslednje slovo, reč.

      Izdavač je tražio novi roman na kome će zarađivati. Čitaoci su želeli da saznaju nešto novo, neku novu istinu, koju će im Lesandar ispričati, ne pitajući se da li je njegova istina prava istina ili još jedna od mnogo obmana koje zatrpavaju njihove umove i čula. Pri tom, niko se verovatno nikada nije zapitao, ko je u stvari taj isti pisac, kako živi i da li je i pored tolike slave i medijske zastupljenosti srećan, da li je voljen i da li voli.

      Lesandar je napunio četrdeset dve godine, a još uvek nije pronašao ljubav svog života. Verovao je da je tu negde, da ona čeka njega kao i on nju i da će se u jednom trenutku vremenske reke njihovi životni putevi ukrstiti. Nakon mnogo promašaja i emocionalnih padova još uvek je bio slobodan strelac, težak čovek, pomalo otuđen od drugih a ponajviše od sebe samog.

      Našao je prvi slobodan parking u blizini izdavačke kuće, ukucao poruku sa naznakom zone parking servisu, izašao iz auta i nestao iza drvenih ulaznih vrata stambeno-poslovnog objekta.

      Stara poluutonula zgrada još starijeg Dorćola širila je svojim podrumskim i prizemnim delom težak i otužan miris memle i ustajalog vazduha. Popeo se okrzanim mermernim stepenicama do drugog sprata i pozvonio na interfon novih protivprovalnih vrata iznad kojih su blinkale male crvene led diode nadzorne kamere.

      ,,Izvolite gospodine Lesandre’’, čuo se poziv iz interfona.

      Otvorio je vrata i ušao u nekada raskošan stan ugledne beogradske jevrejske porodice Vajs, a sada ogroman poslovni prostor od gotovo 250 kvadratnih metara gde ga je dočekala Lena Hadžiprotić – menadžer za odnose sa javnošću izdavačke kuće ,,Nino Belov.’’

      NJegova unutrašnjost nije imala dodirnih tačaka sa ostalim delovima stare stambene zgrade. Kada bi neko prvi put iz mračnog i neuglednog hodnika kročio unutra, imao bi utisak da ulazi u drugu dimenziju. Poslovni prostor bez lažne skromnosti mogao je da parira mnogim svetski poznatim i renomiranim izdavačkim kućama.

      ,,Dobar dan Lesandre. Kako ste?’’, nasmejala se koketirajući.

      Lena Hadžiprotić bila je lepa, visprena crvenokosa devojka, svetle puti. Pripadala je uglednoj predratnoj trgovačkoj porodici kojoj su nakon drugog svetskog rata komunisti oduzeli sve. NJen deda, ugledni trgovac Hadži Milentije Protić, dolaskom oslobodilaca završio je u zatvoru da bi posle nepunih mesec dana torture i mučenja od strane UDBE podelio sudbinu mnogih ''bivših[2]'' ljudi na obali Ade Ciganlije.

      Imala je skoro trideset godina. Diplomirala je na odseku za arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa najvišim prosekom u klasi. Pored posla spremala je doktorat, bila aktivan član u nekoliko književnih društava, ali što je Lesandru bilo najbitnije, bila je slobodna i činilo mu se,  njemu dostupna.

      ,,Pamtimo bolje, ne daj Bože gore’’, odgovorio joj je, smejući se.

      ,,Jao dragi gospodine’’, nasmejala se, ,,da Vas lično ne poznajem pomislila bih da ste ispisnik mog tate’’, smejala se i dalje srdačno Lena.

      Prišla je masivnom stolu u uglu prostorije i iz fioke teške orahove vitrine izvadila telegram pruživši mu ga.

      ,,Kada je stigao mislila sam da je greška, ali me je Vaše ime ubedilo u suprotno.’’

      Otvorio je telegram pročitavši najpre u sebi ispisanu poruku a potom i na glas:

,,Sred svete šume u toplom moru

Na tebe čeka vilin dar,

Gde putokaz tajnu gradi od slova

Gde Bog u reci počiva.’’

      ,,Svašta. Ko je otac Teofan? Znaš li ga?’’, upita je posle kraćeg razmišljanja.

      ,,Prvi put čujem za njega. Šta misliš šta ova poruka znači?’’, gledala ga je radoznalo.

      ,,Čekaj. Polako. Prvi red može da znači...’’

      ,,Šta?’’, bila je nestrpljiva Lena.

      ,,Sveta šuma bi mogla da bude Sveta Gora a toplo more, Egejsko more, s'obzirom da je telegram stigao odande. Drugi stih kaže: Na tebe čeka vilin dar. Vilin dar, vilin dar,...’’, nabrao je čelo, razmišljajući.

      ,,Hilandar!’’, uzbuđeno je ciknula Lena. ,,Veselin Čajkanović je pisao da je jedno od njegovih verzija imena Vilin dar jer ga je po predanju Rastko Nemanjić dobio na poklon od Vila.’’

      ,,Dobro. To ima smisla. Treći stih verovatno predstavlja novi trag koji se nalazi tamo a do njega se ne može doći odavde, dok poslednji stih može biti veza između starog srpskog božanstva Dajboga i Svetog Save koji je preuzeo kult zaštitnika vukova, božanstva, koje živi po planinama i urvinama, stalno putuje u pratnji vukova noseći u ruci drveni štap koji na vrhu ima metalnu vučiju glavu. To isto božanstvo je  po predanju nepredvidive naravi u svemu poučava svoj narod za koji je odgovaran a koji ga priziva u pomoć plašeći ga se uvek. Bog u reci počiva je direkna veza Dajboga i Svetog Save, uzmemo li za pretpostavku da se radi o reci Savi.’’

      Pogledao je u pravcu Lene koja je uzbuđeno treperila gledajući u njegovom pravcu.

      ,,Šta ćeš da uradiš povodom ovog?’’, upita ga milozvučnim glasom.

      ,,Šta bih drugo. Rezervisaću avionsku kartu za Solun, a odatle ću do Hilandara.’’

      ,,Kada planiraš da otputuješ?’’, gledala ga je ispod oka.

      ,,Što pre. Sve ovo me je poprilično zaintrigiralo. Poneću telegram sa sobom. Vidimo se, nadam se uskoro.’’

      Uputio joj je blagi osmeh pomerivši joj pramen kose sa lica.

      ,,I ja se nadam skorom susretu, možda još skorijem nego što misliš’’, pomislila je u sebi. ,,Srećan put i čuvaj se.’’

      ,,Hvala draga koleginice, hoću.’’

      Spakovao je komad hartije u džep farmerica, pritisnuo kvaku, odgurnuo teška vrata i izašao u zagrljaj memljivog vazduha i sumornih zidova još sumornije zgrade.